Ne trčite pred rudu. Nastavite da čitate. Neće ovo biti jedna od mojih dosadnih filmskih recenzija. Ozbiljnija stvar je u pitanju. Martovske, naime, Ide koje su se ove godine poklopile sa desetogodišnjicom smrti Slobodana Miloševića. Bila je to stvar koja je ovdašnjim nekrofilima pala kao kec na desetku. To se naprosto moralo „obeležiti“, sledstveno čemu izazovu „okruglog“ datuma i maniji „obeležavanja“ nije odolela – niti se to od nje očekivalo – ni Smajlovićkina „Politika“ koja je u jučerašnjem broju srpskom narodu u senatu podastrla obiman blok – istraživački, a da kakav – posvećen smatranjima na temu, nazovimo je – Milošević i njegovi poslovi i dani.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Uvodni tekst napisao je već polulegendarni Politikin! novindžija specijaljnava naznačenija, Apsotolovski, čovek koji godinama ulaže dirljve napore da postane Aleksandar Tijanić, ali izgleda da džaba kreči. Izgleda da Smajlovićka za tu odgovornu dužnost ima druge vedete.
Osim uvodnog teksta – napisanog u duhu proverene poetike „dobar dan čaršijo na sve četiri strane“, u kome ima za svakog po nešto, kako za slobiste tako i za antislobiste – „Politika“ je donela i niz izjava savremenika, saradnika i protivnika Slobodana Miloševića. Jesam li sve to pročitao? Jesam! I šta kažem? Kakav mi je utisak? Stekao sam, da izvinite, utisak da je Milošević umro uzalud i da je sve isto samo što njega nema. Kao što bi, sa druge strane, bilo isto da se počem nikada nije ni rodio. Šta me je navelo na tu jeretički pomisao? Moj najbolji drug – knjiga, eto šta.
Još pre nego što se Milošević uspentrao na vlast – u vreme kada za njega nisam bio ni čuo – bio sam sklon da oberučke prihvatim tezu Vilhelma Rajha o apsolutnom nepostojanju „dobrih naroda koje zli tirani zavode na stranputicu“. Budući da nemam karaktera za razbacivanje, pojednostaviću stvar: pritajeno zlo koje čuči u dubinama svakog naroda, a naročito u dubinama naroda koje njihove „elite“ kljukaju iluzijama izabranosti i bezgrešnosti – tako to otprilike postavlja Rajh – kada se steknu određene okolnosti – naprosto izluči tiranina po meri pritajenog narodnog zla.
Što će u prevodu reći – da većinski, maltene plebiscitarno, nismo potajno želeli sve ono što nam je Sloba Sloboda na kraju i priuštio, on bi danas (verovatno) bio bankar u penziji, a mi ne bismo stajali do guše u govnima. Iako ovo što ću reći Miloševića ne abolira ni jednog od mnoštva nepočinstava koje je počinio, držim da je iz osnova pogrešno ideju vodilju nepočinstva urezivati na njegov raboš. On je, u suštini, samo (u nevreme) ponovio uhodanu matricu srpske istorije. I zato nikada – sve dok ne promenimo matricu, što če se po mom proračunu dogoditi u limburgu mesecu kukovog leta – nećemo oskudevati u Miloševićima, od kojih ovaj blaženopočivši, možda i neće biti najgori. Mislite o tome, đuturumi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
