San jednog srpskog vola

Ko… idem ja niz Bulevar bivše Revolucije prema Domu bivšeg sindikata, neko doba noći, na ulici ni žive duše, mesec pun, kad odjednom preda me – praktično niotkuda – iskoči Feruz paša… U ruci mu žižak, a žižak drhće ko da čita stravu sanka s pašinoga bledog lica. Kaurine – graknu Feruz paša – čitao si kod čika-Jove Zmaja kako sam ja u snu prošao, a kako ćeš ti noćas u snu proći, to ni Marinko M. Vučinić neće moći opisati. Zamače Feruz paša, a ja – ne bez panike – ustanovih da u snu nisam uobičajeni ja, onakav kakvog me svakog jutra s ljubavlju gledate na slici iznad Famoznog, nego da sam se pretvorio u vola, srpskog, razumljivo, a da kog drugog. Ubrzo mi – u snu sve teče brzo – postade jasno i zašto sam se pretvorio u vola jer se osvrnuh i ugledah odred SAJ-ovaca, na čelu sa unutrašnjim popečiteljem, takođe uniformisanim. Isukali SAJ-ovci i popečitelj pendreke i trče prema meni u očiglednoj nameri da me umlate ko vola u kupusu, a popečitelj, Stefanović, onu bretelu od šapke zapandrčio ispod brade, da mu, daleko bilo, ne spadne, kao što je redovno činio legendarni užički milicaj, Sredoje, kad god bi polazio u raciju na tapkaroše. Ali ukaza se i tračak nade. Ugledah Oca, zaštitnika Srba (sledstveno i srpskih volova) svih i svuda… zajašio Oco jednog od onih konja pred Domom Narodne skupštine i gleda u budućnost, a Smajlovićka 'vata beleške. Nanjušila krv! Oco, Oco, zavapih, spasavaj me tako ti podrške koju ti svakodnevno dajem, ne moraš mi više davati one silne milione, šta će mi premlaćenom pare, vadi me iz policajnih ralja, neću više nikad, popraviću se…I pročaja. A Oco će ko iz topa: Neću dozvoliti da se blati srpska policija, najbolja policija na Balkanu, a još ću manje dozvoliti da se srpska država, najbolja srpska država „ikad“, nepravedno naziva policajnom. Počinio si zločin, podnesi kaznu, umri muški. To rekav, Oco i Smajlovićka uzjahaše Feruz pašu (dosta su Turci nas jahali) i u galopu odjuriše u Kinoteku. Utom se, na sreću, a na podobije Feruz paše, prenuh iz sna, samo da bih ustanovio da se san nastavio i na javi, u obličju intervjua koji je Oco blagoizvoleo dati NIN-u, ali – iz nekog razloga – ne u pero Olivere Bećković, nego u diktafon Miše Ćulibrka. Utiske o intervjuu ću – stisnem li muda – izložiti u sutrašnjoj kolumni, a sada mi preostaje tek toliko karaktera da vam poverim da sam – prenuvši se iz sna – ustanovio da sam i na javi ostao vo. Srpski. A da koji drugi! Ima li boljih?