Site name

Semjon Njevzorov i tranzicija (II)

Njevzorov Semjon, posle Oktobarske revolucije, ide, poput senke, za tragom svog tvorca Alekseja Tolstoja, od Petrograda do Krima, i od Krima do Istanbula, gde ga pisac ostavlja, ne dopuštajući mu da se za njim vuče na zapad, put Berlina i Pariza, gde će, kao čovek bez senke, proboraviti koju emigrantsku godinicu da se potom vrati u Lenjingrad i Moskvu, i zauzme visoki položaj u strukturama moćne sovjetske vlasti, dobivši pri tom, za svoj umetnički doprinos otadžbini, naciji i socijalističkom realizmu, tri Staljinove nagrade, tri nove senke - poslednju, posthumno, u godini smrti.

Piše: Zlatko PAKOVIĆ

06. mart 2014. 19:21

Dakle, ono što je za Alekseja samo emigracioni tranzit, za Semjona je imigraciona sudbina. Nešto poput tranzicije za nas, ubogu većinu stanovnika i stanovnica Zapadnog Balkana, kako to gordo zvuči, ili Jugoistočne Evrope, kako to, takođe, gordo zvuči, jer je tranzicija naš usud i konačno odredište, na kojem smo, u sopstvenim domovinama, samo kandidati za imigrante i imigrantkinje. Uostalom, cinizam je tu doveden do paroksizma: u kapitalizmu su svi do jednog emigranti iz sopstvenih egzistencija. Razlika je samo u tome što su oni u manjini za to skupo plaćeni, a većina skupo plaća.

No, Tolstoj, Aleksej, ne Lav, darežljiv je prema svom junaku. Jeste da ga je stavljao na drakonske muke pod belim terorom i valjao ga, kao poslednju svinju, u doušničkom blatu caroljubne Ohrane, jeste da je dopuštao da mu kosti prebijaju protuve gore od njega i da mu iz džepa uzmu i poslednju paru, ali, davao mu je, brate, lepih prilika i priključenija... te da mazne zamašnu svotu od engleskog antikvara, na kojoj bi mu, na svojim tranzicionim počecima, pozavideli i Abramovič i Deripaska i Meljničenko, te da mu se, u strahu pred crvenom odmazdom, u postelju samozvano zavlače lepotice plave krvi, te da bude zaštitnik, ljubavnik i preduzimač trima carigradskim prostitutkama, te da mu, na kraju ispaštanja, na početku balade, kad ostane go ko crkveni miš, na pamet sine ideja od koje će napraviti veliko preduzeće: kladionicu za trke buba-švaba. I tako, proročanstvo se ispunilo. Pod znakom Ibikusa, mrtvačke lobanje, obogatićeš se - prorekla je Semjonu Ciganka, gatara, na početku romana "Doživljaji Njevzorova ili Ibikus", a to je početak i stripa "Ibikus" Paskala Rabatea (Besna kobila, Zemun, 2013).

Za nas je ovde poučno to proročanstvo, u svojoj simboličkoj vrednosti, ali, ništa manje, i način na koji je Semjon Njevzorov najpre postao bogat.

Dok lumpenproleteri kradu nameštaj i razne stare stvarčice koje će budzašto prodati nastajućim profiterima, u Februarskom puču 1917. godine, iz iste petrogradske antikvarnice engleskog trgovca, Semjon će, uzgred ga ucmekavši jednim robusnim ormarom, ukrasti 380.000 rubalja u gotovini.

"Juhuuuu!! Bogat sam! Bogat! BOGAT! Bogat! Bogat i ubica... Svašta! Kakve mi samo gluposti padaju na pamet! Nisam ubica, čak ni saučesnik. Ionako mu je bilo suđeno, samo sam mu prekratio muke i uzeo šta je trebalo uzeti... Ništa nije slučajno...", takav tok svesti teče uzbuđenim mozgom Semjona Njevzorova dok sebi na patosu pravi udobnu prostirku od banknota i kuje plan na koju stranu sveta da se dene iz uzburkane Rusije. U tom protoku, kao u krivičnom postuku u procesu koji objedinjuje krvni i imovinski delikt, subjekat je sebi i tužilac i advokat. Pravda je ovde, razume se, na strani advokata. Zašto? Zato što on ne samo da je bolje plaćen od tužioca, nego je jedini plaćen, a tužilac radi bez finansijske nadoknade. Svih 380.000 rubalja, honorar su isključivo za advokata.

Kako nas primer Semjona Njevzorova ovde lepo uči pameti! On kaže: "Bogat (sam) i ubica (sam)!" To je, dakle, tautologija. Biti bogat neizostavno znači biti ubica ili saučesnik nekog ubistva kojem bogataš uopšte ne mora biti svedok. Ubistvo je, naime, srž svakog bogatstva.

Mutatis mutandis, osnovni moralni nauk koji se stiče u tranziciji svodi se na sud da biti bogat nije nešto zbog čega bi čovek trebalo da oseća sramotu. To je, u ne malom broju navrata, ponovio mnogi od naših partijskih predsednika i u ovoj predizbornoj kampanji. "Zar je sramno biti bogat?" - umesto odgovora o poreklu svog bogatstva, upućuje on ljutito pitanje, deleći packe neukim đacima kao ukore pred izbacivanje iz škole ili s posla.

Zadatak tranzicije jeste, pre svega, da se ljudima utuvi u glavu da biti bogat nije nešto sramno. I više od toga, kao Očenaš, treba u svako doba dana i noći, na javi ili snu, spremno izdeklamovati da biti bogat jeste zapravo ono čime čovek treba i vredi da se ponosi.

Sve dok se ukupna kultura i čitavo obrazovanje svode na ovo moralno izopačeno etičko naravoučenije, svaki će njegov lepo vaspitan učenik biti samo dobar sluga kapitala. Stvar je, dakle, u tome da se ovo, danas nedodirljivo, neupitno pitanje, koje uzima sebi status svetosti, status tabua i proročanstva, prozre u svojoj magijskoj suštini i da se jasno i razgovetno kaže: Biti bogat znači biti ubica ili saučesnik ubistva.

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.