Silikonski usud

Evo, francuska vlada apeluje na ambiciozne a sisate opajdare da takozvane implante povade o državnom trošku, a mene nešto obuze mala snaga kad se prisetih koliko su silikonskih sisa sponzorisali naši postpetooktobarski guvermani.

Ne trčite pred rudu, ne penite, nisu estetske operacije bile deo vladinog akcionog plana, nego su se domišljate dame našle, ako razumete šta hoću da kažem, na pravom mestu, u pravo vreme, u krevetu pravog čoveka. Da je nešto malo više iskrenosti, naše vlade i naši vladari bi se pohvalili – sasvim u duhu našeg identiteta – podatkom da bi silikonske sise, postavljene jedna do druge, premostile rastojanje između Srbije i Meseca.

Nisam siguran, ali mislim da sam vam na ovom mestu već opisao kako smo pokojni Batić i moja malenkost svojevremeno vodili jednog bivšeg visokopozicioniranog, da kažemo funkcionera (a da prećutim iz koje stranke) kod eminentne užičke vračare da mu saljeva stravu sporadi polne nemoći prouzrokovane opakim činima. To su, dame i gospodo, bila opoziciona vremena, pa je saljevanje plaćeno iz džepa začaranog funkcionera, ali ko zna ko bi platio da smo počem bili na vlasti.

Jeste ovo naknadna mudrost, ali druge mudrosti nema, takav je ljudski usud i u tom smislu smatram da je od samog početka bilo nečega trulog u famoznoj srpskoj opoziciji. Da je Milošević bio samo malo mudriji, garant bi i dan danas žario i palio. Kockice se prekasno slože – i to je takođe usud – i tek na osnovu debelo odocnele slike sagledamo da je u čitavoj opozicionoj bulumenti bilo veoma malo individua koje su se politike latile radi promene jednog nakaznog političkog sistema i da se ogromna većina tobožnjih opozicionara uključila u napredni pokret ne bi li se dokopala svakovrsnih besplatnosti, skupih automobila i silikonskih plavuša.

Da se ne zajebavamo, gorenavedeno je – a ne Merkelova, Kurtina ili Murtina – glavni krivac naše beskonačne stagnacije i beskrajnih tumaranja. Neke naivčine i dobričine se uzdaju u dolazak novih, neiskvarenih generacija, koje će jednoga dana uzeti stvar u svoje ruke, a ja vam tvrd stojim – nema ništa od toga. Mislim: nema vajde od promene društvenih uređenja, stranaka i politika. Trebalo bi menjati mentalitet. Ali za tako nešto ne postoji „politička volja“ i tu se krug zatvara. A kad bolje razmislim – i treba da se zatvori.