Sirotinjo, i Bogu si teška

Prema tome, kako je na sceni, tako vam je i ovde. Ili menjajte scenu, pa ću se i ja promeniti. Ili, u smislu dijalektike, promenite mene, pa će se promeniti i scena. Ali mrka kapa, mrka dibidus. Mislim na promene.

Šta se to sad ponovilo? Šta me je to bacilo u indignaciju? Sad ću da vam kažem. Kad god se promeni vlast (ali samo to), bajagi novoizabrana garnitura polaže narodu račun i – šta radi – prijavljuje imovinu. A šta mi iz prijave saznajemo – saznajemo, po ko zna koji put, da će nas u bolji život i u Evropsku uniju voditi puka sirotinja. Osim eklatantnog srpskog domaćina, Velje Ilića, koji voli da se kurči, pa ne krije latifundije i pokrivene bazene, svi ostali članovi vlade su takoreći prosečni žitelji Srbije. Krvavo stekli neki stan, digli kredit pa kupili neku tojoticu, imaju neku bedu na bankovnom računu, jednom rečju – sirak tužni bez iđe ikoga.

Uzmimo premijerov, to jest Dačićev primer. Ima, kaže, u Beogradu trosoban stančić, sigurno nasleđen od dede, i ništa više osim one crkavice koju prima kao vršilac odgovornih funkcija. Rasim Ljajić nema ni toliko. Živi, tačnije životari, u takozvanom službenom stanu i vozi neku prastaru olupinu. Ima štaviše, ako je verovati novindžijama, i takvih ministara, golaća, koji nemaju ama baš ništa. A ima i takvih koji su u debelim dugovima, poput legendarnog baklavadžije, Petrović Brace, popečitelja kulturnih dela.

Ajde, bando komentatorska, bila mi naklonjena ili ne, zašiljite pera, napišite koliko vas ima koji verujete u goreopisanu bajku. Ja, na primer, ne verujem ni reč. Što intuitivno, što zbog gorkog taloga iskustva. Sve i da im poverujemo, voleo bih da čujem argumentovanu priču o tome na koji će nas Crven Banov način puka sirotinja izbaviti narastajuće bede?

Namćor, kakav sam, ja bih ovako rezonovao: ako, dame i gospodo, za trideset, četrdeset ili pedeset godina života niste uspeli da uredite svoj život – a guzice vam očigledno jesu zinule za tim – na osnovu čega tvrdite da ćete preporoditi Srbiju? Ima doduše i za taj problem rešenje. Dovoljno će biti da nas, sirotinju raju, ubedite da se hvalimo kako imamo avione i kamione, kule i gradove, ale i vrane. I onda će i onaj moj vuk (sad već ima 1.000 kila) i ovce biti na broju. Dvesta hiljada manje, dvesta hiljada više.