Škeljzen, Kosovo i Jugoslavija

Baš kao što je osnovno mesto radnje Trepča, rudnik. U Jugoslaviji, na Kosovu, u zemlji, jami, a glavni junaci drame ko drugi nego rudari. Rudari, Jugoslavija, Trepča, rudnik, Kosovo.

Grafičko oblikovanje knjige, Metaklinika, upravo formira to polje smisla. Veliko sunce je u pozadini, na crvenim koricama, vatra i oči rudara pod šlemom, polovina lica i jugoslovenski grb sa buktinjama, to su korice, meke.

„Druga Jugoslavija bila je inteligentna“, kaže Malići. Inteligentna zemlja. Pored svega drugog što je Škeljzen Malići ispričao u ovoj knjizi, Baton Hadžiju ga je naterao da to učini „Napiši to Zeni!“ (kako su od neprocenjive vrednosti takvi prijatelji kao Baton), i pored njegovih eseja, pored svega toga „ostavio sve bih, kada ljubav time napustio ne bih“(Šekspir, Soneti).

U stvari ova knjiga mogla bi da bude u nekoliko tomova, u nastavcima, ona, naime, čini složenijim sve što se čini poznatim. To da je knjiga „Kosovo i raspad Jugoslavije“ knjiga koja dovodi u pitanje sve predrasude, jeste jasno. Ali to da je ona tako bistra, tako bez ikakvog kompromisa autora pre svega sa samim sobom, a onda i sa svakom intelektualnom modom, sa istoka, ili zapada, beogradskom ili prištinskom, jeste zaista nezavisno, tako da nezavisnijeg intelektualca i kritičara teško da ima i to ne „na ovim našim prostorima“; Škeljzen se ne nagađa sa tim pojmovima, Jugoslavija nije za njega ni „bivša“, ni „eks“, niti je „region“, niti je „teritorija“, ništa od svih tih pornografskih termina, već je Jugoslavija, država koja je postojala, kao i mnoge druge kojih je bilo, a više ih nema.

Zbilja, svi se sećamo istih stvari. Ne, Škeljzen Malići piše i govori tako da ono čega se on seća, čemu svedoči, jeste suma jednog kolektivnog sećanja, ili istorije, baš zbog toga što je lično, originalno i autorski rečeno. Malići sumira u tačkama iz kojih proizilazi ostalo, zato knjiga „Kosovo i raspad Jugoslavije“ nije u nastavcima; jedan je život i jedan pogled na svet uspeo da se organizuje i artikulira u jednoj i jedinstvenoj knjizi. Koja se čita u jednom dahu i teško ispušta, kako se samo jednostavno prima sva velika ispisana teškoća.

Divim se Škeljzenu pre svega zbog njegovog jasnog, izravnog i savladanog stava prema ocu Mehmetu, „Mehmet – siroče, pekar i komunista“.

Životopis Škeljzenovog oca (i dede) sublimirana je istorija ne samo mnogih, već i uporišnih očeva i Prve i Druge Jugoslavije. „Moj otac rođen je u Prizrenu, u proleće 1919. godine. Malićijevi su poreklom iz Ljume, iz sela Štićen u blizini Kukeša. Pradedovi su se iselili iz Štićena u Prizren negde na prelazu 18. u 19. vek. Moj deda Hazir bio je čauš poslednjeg sultana Otomanske imperije Abdulhamida…

Otac nam je pričao da je njegovo detinjstvo bilo veoma teško. Počeo je da radi veoma rano, sa devet ili deset godina…

Pridružuje se kosovskim partizanskim odredima koji su uglavnom operisali u Malesiji kod Đakovice…“

Prethodnici Škeljzena Malićija bili su stvaraoci, šta sve nisu bili i kuda sve nisu bili, ali stvarali su nasleđe, upravo i iz te posvudašnjosti koja se utemeljila u toj meri da se iz nje može sići na mesto radnje, u rudnik, i identifikovati početak i uzrok sloma roditeljskog dostignuća: „Prvo, štrajkom u Trepči (1989) izgubio je legitimitet stub komunističkog sistema, jer nije poštovan revolt radničke klase i time je dokazano da u tom sistemu više ne postoji diktatura proleterijata i da se radnička solidarnost zamenjuje nacionalnom, etničkom solidarnošću. Drugo, izgubila je legitimitet i politika nacionalne ravnopravnosti koju je inaugurisao Tito. Napokon, nestala je i delikatna ravnoteža između republika, koje su sklopile savezni ugovor, pošto je Slovenija iskazala solidarnost sa revoltom rudara i izjavila da se u Trepči brani avnojevska Jugoslavija, poručujući Srbiji da odustane od pretenzije nasilne promene Ustava Kosova, jer se na taj način ozbiljno i nepopravljivo ugrožava i jugoslovenska federacija. „

Ono što je „začudno“ jeste do koje mere je svima nama neophodna ova Malićijeva knjiga čija se uporišna mesta, kao što je i Trepča, mogu nastaviti mnogim ispovestima do dana današnjeg, i to sa svih strana. Škeljzen pritiska na traumatična mesta čijim otvaranjem omogućava razumevanje i samorazumevanje toka jedne „rđave beskonačnosti“ koja je promenila živote svih nas, svih naših građana, svesnih ili nesvesnih presudnosti upravo tih traumatskih mesta, bez kojih se ne može shvatiti šta je ovo što danas živimo. Svašta i ništa.

Istovremeno, pred nama je i potpuni uvid u sopstveni život intelektualca Škeljzena Malićija pred saznanjem da je i njegov život, a i njegov rad, mogao biti nešto sasvim drugo, u svakom slučaju nešto mnogo ličnije, ili individualnije, ili zagovor ličnog i individualnog u polju savremene filozofije, i savremene umetnosti, od svega pred čim ga je stavila istorija i sopstveni izbor da se misli i dela politički, i angažovano. I to u smislu u kome je život proces (Sartr), a i društvo, kolektiv.

Zenijeva knjiga je nedostajala, kao što je Kosovo nedostajalo i nedostaje u životima koji ga ne prepoznaju kao deo sopstvene biografije, ili koji ga uopšte ne poznaju. I Jugoslaviju i Kosovo. Duboko sam uverena da onaj koji nije bio, ne samo na Kosovu, i onaj koji ne zna, jeste upravo taj koji kaže „Nisam znao“ ili „Samo sam izvršavao naređenja“. Svi oni koji se kreću, jesu i oni koji bivaju, ili oni koji jesu, i oni su u razgovoru, nema interesa (to su gluposti) koji može zameniti snagu empatije, a ona počiva i na saznanju, ili uvidu.

Ko hoće nešto stvarno da zna da bi mogao nešto da uradi, ili da živi sam sa sobom i sa drugima treba da pročita knjigu Škeljzena Malićija „Kosovo i raspad Jugoslavije“. U njoj nema ničeg „diplomatskog“ i opšteg, sve je lično i personalno, upravo zato je i temeljno, i nadasve zbog originalnosti tako lekovito, tako medikamentno za sve one koji zaista teško boluju od svake vrste neravnopravnosti i neslobode u našim postkolonijalnim državama.