Slika i književna reč

Evo, recimo, dok je kriza u Ukrajini bila u fazi ekspres lonca, sve novine i svi televizori behu puni vesti sa Majdana, Krima i Donbasa, a sada, kada se stvar otrgnula kontroli, kada je Rogonja došao po svoje i kada u Ukrajini besni pravi rat u kome – kao u slučaju našeg nedavnog rata – stradaju i civili, gotovo da je zavladao medijski mukajet. Ono, fakat, nije da nema nikakvih napisa i TV priloga, ali pozicionirani su, da kažemo, u opasnu blizinu Stanijine guze i konkurentskih međunožja.

Slika je uprskala stvar! Jesu drevni Kinezi ustvrdili da jedna vredi kao 10.000 reči i ta je tvrdnja vaistinu pila vodu dok je slika, kao takva, bila u fazi džezve za kafu. Kada se otrgnula kontroli i pretvorila se u lokomotivu, sve se iz osnova promenilo. Šta tu nije u redu? Zašto sad zakeram? Zašto opet huškam na mračnjaštvo? Sad ću da vam kažem. Slika, fakat, „informiše“ mnogo brže i mnogo efektnije nego pisana reč – ali ima tu jedno „ali“. Slike – mislim na medijske, ne na umetničke i one iz porodičnih albuma– osiromašuju emocije, sakate imaginaciju i smanjuju sposobnost apstraktnog mišljenja. Kada vam, dakle, televizije nešto „prikažu“, to je tako kako jeste, u celini i celosti, što reko Žika Obretković, i tu nema šta da se razmišlja i zamišlja. Ali znate šta, još uvek ima mnogo ljudi spremnih da potroše deset sati na čitanje neke knjige, ali gde je taj majčin sin koji će toliko vremena provesti zureći u neku sliku, makar bila i Rembrantova. Šta sam hteo da kažem ovom velikom mišlju malih ljudi? Hteo sam da kažem da slika brzo dosadi i da prosto huška posmatrača da digne ruke od kulturnog uzdizanja ili da pogleda neku drugu sliku. Sada sledi poenta. Rat u Ukrajini nam je, naprosto, dosadio. Videli smo ga. Hoćemo nešto drugo. Nemojte misliti da ćemo to dugo čekati.

A sad ću da vam ispričam šta me je navelo na ovakva razmišljanja. Dok sam preturao po polici za knjige ispade odnekud požuteli primerak „Književne reči“, u kojoj sam svojevremeno imao čast biti urednik. Listam, tako, „Književnu reč“ i ne mogu čudom da se načudim. Udarni tekstovi se razbaškarili na po četiri-pet strana „Politikinog“ formata! Slike ni za lek, tek poneka vinjetica. Tek poneki crtež. Bog i duše, količina teksta štampanog u jednom broju „Književne reči“ bila bi dostatna za mesec dana izlaženja današnjih žutara, ako ne i više. Pa ko je to čitao, možda ćete se zapitati, a ja vas tu čekam. „Književna reč“ se, čestnejši, onako nevizuelna prodavala u više primeraka nego naši današnji nedeljnici. A bilo je to pre samo tridesetak godina. Panoviću, more, turi mi letnju sliku viš kolumne, počinju vrućine.