Soljenje pameti

Događa se to, a može se imati i uverenje da ništa nije slučajno, da učinke javno izgovorenih reči možete proveriti u javnom prostoru koji nije nužno neposredna okolina ili sredina. Neposredno posle teške situacije, nevesele, pa i traumatične u emisiji „Debata“ (B92), otišla sam u Tuzlu.

Ako ranije ujutro sednete u centralnu tuzlansku kafanu, na trgu, pored česme imate utisak kao da ste na moru. To je zato što je u Tuzli slano jezero, jedan deo grada, naime, tone, sigurno vam je poznato, a možda i nije da se u Tuzli „gajila“ so, i danas oni koji hoće dobro da ukisele kupus traže tuzlansku so. (Godine ‘96. u CZKD-u bila je izložba o Tuzli, Tuzla je naime dugo bila i ostala jedan od jugoslovenskih gradova, za tu priliku iz Tuzle je pored arte fakata i kulturne „proizvodnje“ Led Art doterao i tonu soli, i kozu, Tuzla, naime kao Istra ima kozu u svojoj ikonografiji. Bila je to poseta tuzlanskog Građanskog parlamenta, jednog od uporišta onoga što je nekakvo prirodno ljudsko stanje, a danas se naziva „multietničkim“.)

I eto tako, posle petnaestak ili dvadeset godina čovek ode negde tuda svuda po Zapadnom Balkanu, pa poneko priđe, i kaže „hvala što mislite na nas“. „I na one mučenike“. Azra, organizatorica skupa u Tuzli „Nove solidarnosti na Trgu slobode“, pita me šta to znači „bobonjati“ (to sam nekako spontano i lično rekla kao komentar nekih potmulih zvukova koji su se čuli iz grla „druge strane“ u emisiji „Debata“, onako aparte, kao uzgred, a ciljano), objašnjavam joj da je to način govora, pa i telesnog, koji kao neartikulisan i neupravan, stvara mrežu sračunatu da u nju upadnete sa neodoljivom potrebom da je se oslobodite. „Meni sada moja trogodišnja ćerka, kada nešto pričam za njom po kući kaže ‘nemoj da bobonjaš‘“, kaže Azra.

Skup centra „Grad“ iz Tuzle, „Multimedie“ iz Prištine i CZKD-a iz Beograda počinje prikazivanjem filma Želimira Žilnika „Tvrđava Evropa“, reč je, naime, o granicama, imigrantima, emigrantima i azilantuima, a uvod je u raspravu o temi putovanja u povodu dekla Miroslava Krleže „Izlet u Rusiju“. A i o tome da naše prištinske kolege ne mogu doći u punom sastavu, jer se njihovi pasoši „ne priznaju“.

Da skratim, Zoran Janjić govori o Krleži i Benjaminu, njihovim putovanjima, i pogledima sa putovanja, i ne znam kako, ali, sasvim sukladno Krleži, širi se miris karbola, vozova, odsustva i prisustva. Nalazimo se u zdanju „Kuća plamena mira“, nad Tuzlom, slanom, veliki park i spomen obeležja partizanima, pobednicima u Drugom svetskom ratu. Mislim kako, po povratku, Miri Stupici moram reći da je bista Cvjetina Mijatovića u tom parku, među ostalim herojima, da bi nakon toga svega tu i tamo, gledali dokumentarni film tri sasvim mlade autorke Nadire Šabanović, Sonje Cobić i Azre Jašarević „25 maj“, dan kada je kod Kapije u Tuzli devedeset i pete granatom ubijeno mnogo mladih ljudi, a duplo više, dve stotine, ranjeno. Kako autorke izbegavaju da pokažu prizor, telesni i mrtvi, svega toga, opet je nekako zelena priroda Tuzle u prvom planu i sećam se odgovora Lordana Zafranovića na pitanje zašto je „Okupaciju u 26 slika“ snimio baš u Dubrovniku: „Zato što se na lepoti grada, nasilje najviše očituje“.

„Od čega ćemo se mi sastaviti ako se ponovo odlučimo voljeti“ rider je poezije u produkciji Damira Arsenijevića i Elvisa Kušljagića. Pred nama su autorice poezije Ferida Duraković, Adisa Bašić i Sejla Sehabović. Čitaju stihove i svi mi o tim stihovima sa uvodom „Genocid i poetika“, raspravljamo. U „teki“ su upisane linije, pored pesama, za asocijacije i mišljenja.

E sada smo u dobu tranzicije. Mlada glumica Edina Hisanović pokazuje svoj rad „Holy Jolie“, scenski komentar, jak i ličan, glumački i pevački, na čitav kontekst snimanja filma Anđeline Džoli, na mestu radnje silovanja, koje Tribunal u Hagu proglašava zločinom.

Dokumenti iz Haga, filmska produkcija Anđeline Džoli i snažan protestni glas Edine Husanović.

Pada mi na pamet ona čudovišni novinarski poziv „Ima li tamo nekoga ko je silovan i dobro govori engleski“. Opet miris karbola.

Mnogo je mladih ljudi, mladih žena, petnaestogodišnjaka koji su govorili u kući „Plamena mira“ nad Tuzlom, o svom životu, roditeljima, traumi, seksu, sećanju i zaboravu. Devojke i žene, pesnikinje i one koje će to biti ili neće biti, ženska snaga u zahtevu za namirenje, sa očevima i majkama kojih više nema, i konačno za slobodom. Mlada dramaturškinja Doruntina Basa iz Prištine izgovorila je da je sloboda i ne hteti čuti govor koji „drugoga“ obeležava kao žrtvu.

Sve u svemu, profesorica „Centra za istraživački, i građanski angažman „Grad“ u Tuzli, Jasmina Husanović može da bude zadovoljna, ili srećna, nove solidarnosti javljaju se i planirano i neplanirano, sa raznim mukama, a opet nekako svečano, kao neko uspostavljanje ravnoteže, čemu je lepo i drago svedočiti, javno i lično.