Dobra je vest da je časopis „Reč“ posle poduže pauze ponovo počeo da izlazi, još bolja vest je da je PDF novog broja besplatno dostupan na sajtu „Peščanika“, a ponajbolja vest – bar za jedan deo ovdašnje javnosti – jeste da novi broj „Reči“ donosi tematski blok posvećen Srđi Popoviću. Izuzimajući do sada neobjavljivane lične beleške, koje je Popović pisao tokom boravka u Americi, svi ostali tekstovi i intervjui su manje-više poznati, ali ovako, sakupljeni na jednom mestu, takoreći komprimirani, dragocen su dokument o trajektoriji našeg sunovrata i uzaludnosti pokušaja da se katastrofa izbegne. Ili bar ublaži.
Budući da je, kako rekoh, PDF mukte, trk na „Peščanik“, skidajte, pa čitajte, ja ću se zadržati na jednom interesantnom mestu na kome Srđa Popović ovdašnji kulturni model definiše kao analgezičan. Šta bi to moglo biti? „To su kulture“, pojašnjava Popović, „koje nisu orijentisane prema postizanju ciljeva, već ka izbegavanju bola, smanjenju stresa i učvršćivanju stabilnosti. To je, nadalje, društvo koje se prilagođava neprijateljskoj i teškoj sredini odustajanjem i povlačenjem u apatiju, u mali zaštićeni svet samoograničavajućih aktivnosti, to je društvo zasnovano na frustraciji, a ne na motivaciji.“
Tačno je to. Mi smo društvo neizlečive inercije, pomahnitalog nedogađanja, beskonačne svakodnevice, društvo hipersenzitivno na sve što remeti tu svakodnevicu, to gordo posrtanje od piva do piva, od ručka do ručka, od slave do slave, a to remećenje svakodnevice ne mora nužno biti nešto loše, bombardovanje na primer, jer se ovde kao remećenje uhodanog besporetka doživljava čak i ono što bi moglo svima doneti opipljivu korist.
Da li smo mi, Srbi, takvi zato što nam je loša genetika? Uopšte ne. Sa našom genetikom je sve u redu, ali pazite sad: potčinite Norvežane, recimo, srpskoj – ili srpskoj sličnoj – kulturnoj i političkoj eliti i već ćete u sledećoj generaciji dobiti apatičnu, frustriranu i zlokobnu masu podložnu svakoj manipulaciji. Srđa Popović je, Bog da mu dušu prosti, bio veći optimist nego moja malenkost. Smatrao je – ispravno – da se takvo žalosno stanje može prevazići temeljnom demitologizacijom srpske istorije, mnogo bogatije i raznovrsnije od njenog idiotskog dajdžesta u redakciji srpskih pseudoelita, ali i suočavanjem sa zločinima koje je, uz sasluživanje lupmena i kriminalaca, počinila srpska kulturna i politička elita, pa tu krivicu – svi smo, je li, Srbi, podelila sa svima nama.
Nije da nismo imali šansu, ali je tu šansu Demokratska stranka, jedina koja je mogla (i morala) obaviti taj posao, prokockala kohabitacijom sa velikanima srpske tupoumnosti i analgezije. To bi, uzgred, trebalo da bude program sadašnje Demokratske stranke, a ne trućanje o Sirizi, siromaštvu i socijalnoj pravdi. Utuvite već jednom, đuturumi, da je opšte siromaštvo vrhunski cilj srpske državna politika. Jer bez siromaštva nema ni frustracija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
