Srpsko streljaštvo

Evo, recimo, moja omiljena žutara, Blic, ostrvila se zadnjih dana na blaženopočivšeg visokog funkcionera nenarodnog Titovog režima, Dobrivoja Vidića, a.k.a. Baju, koji se taman lepo razbaškario u prostranom srpskom zaboravu. Za neobaveštene – Dobrivoje Vidić je bio čovek posebnog kova, ličnost rado viđena na Titovom dvoru i u CK-u, pa je sledstveno dogurao do funkcije predsednika Srbije, što će reći da nam je Dobrivoje vaktile bio ono što nam je džumhurbaškan Tomo danas.

Mora da je neko posmrtno oklevetao Vidića, čim se Blic ovoliko najerezio na njega. Vidić se, tvrdi Blic, svojevremeno odavao streljanjima u Užicu, što je činjenica koju, kao čovek donekle upućen u posleratni streljački sport u Užicu, mogu potvrditi. Vidić je – takođe tvrdi Blic – pre nego što se priključio naprednom pokretu, radio izvesno vreme kao prevodilac za nemačke okupatore. To mi već nije bilo poznato! No, dobro, v čjom djelo? Da li ja to gušim slobodu štampe i branim komunističke zločine i zločince? Sakloni Bože! Samo stavljam primedbu da su i sloboda štampe i raskrinkavanje komunističkih zločina malo zakasneli. Nije to jedina primedba. Osim što su okasneli, sloboda štampe i raskrinkavanje su nekako selektivni. Malo je, draga srpska deco, bilo visokih komunističkih funkcionera koji se nisu odavali (posle)ratnim streljanjima, a to što ubedljiva većina njih nisu radili kao prevodioci, ja pripisujem isključivo neznanju stranih jezika. Zašto su se kola slomila na Vidiću, pojma nemam, ali vidim da je autorima napisa u Blicu čisto krivo što je takav jedan zlotvor dogurao do predsedavanja srpstvom. Napisnici kao da se pitaju – kako mu je to pošlo za rukom? Eh, kako? Nije džaba čoveku bio nadimak Baja. To je donekle nalik situaciji u kojoj se našao moj drug iz B. Bašte, Dragan Lija, koga su neki amateri pokušali da izvaćare. Pa šta li su mislili – tako je taj pokušaj prokomentarisao Lija – da sam toliko naivan zvali bi me ovca, a ne Lija. E, tako su, dame i gospodo, i Vidića zvali Baja, a ne Šonja, pa se, Baja i snašao u skladu sa nadimkom.

Nije mi – rekoh već – namera da branim likove i dela komunističkih rukovodilaca, drag mi je Platon, ali mi je – da parafraziram Aristotela – pravda još draža. Primećujem, naime, primenu dvostrukih aršina u tretmanu krvoločnih komunističkih funkcionera. Uzmimo primer Đilasa (Milovana, ne Dragana). Nije taj, glede streljanja, bio ništa bolji od Baje, naprotiv, biće da je bio mnogo gori, a eto, demokratska javnost mu je podigla spomen-ploču, a traži i da se jedna beogradska ulica nazove po njemu. Ne ide to, braćo i sestre, ako je neko bio za jednakost, onda su to bili komunisti. Evo predloga za Uličarsku komisiju. Nazovite jedan sokak – Ulica srpskih strelaca.