Šta bi bilo kad bi bilo

Nedavno preminuli Erik Hobsbaum, poslednju deceniju-dve možda svetski autoritet broj jedan za istorijsku nauku, veran „prosvetiteljskom projektu racionalnosti“, odbacivao je mitologizaciju istorije, ali je odbacivao i uticajnu i popularnu postmodernističku „dekonstrukciju“ istoriografskog narativa. Tek se protivio tretiranju istorije na način „šta bi bilo kad bi bilo“, smatrajući da ozbiljni istoričari ne smeju da zavode mase tim mistifikacijama. Hobsbaum je isticao da istorija mora da se razume, onakva kakva je bila (borhesovski – kakva je jedino i mogla biti), i da se iz nje izvlače pouke. Jedna od njegovih glavnih teza je ona o „korisnosti istorije za život“, dok napuštanje prosvetiteljske racionalnosti neminovno vodi pretvaranju istorije u materijal za pravljenje i održavanje identitetskih i političkih mitova, te da se onda istoričari ponašaju kao proizvođači maka za heroinske zavisnike. I taj Hobsbaumov modernizam ne treba relativizovati njegovom kontroverznom privrženosti marksističkoj tradiciji i nepokolebljivim potenciranjima da je „san o Oktobarskoj revoluciji još negde u meni“. Istorija treba da bude tu kad nam je najpotrebnija, smatrao je on.

Pa, hajde da se hobsbaumovski osvrnemo na famozni 27. mart 1941. i sahranu kneza Pavla Karađorđevića na Oplencu – na događaj koji je maltene koincidirao sa Hobsbaumovom smrću u 96. godini. O velikog istoričara (njegove lekovite principe) ogrešili su se mnogi u Srbiji. Oliver Antić, savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, jedan je od viđenijih koji podseća da je potpisivanje pakta sa Hitlerom u tom trenutku bila najbolja opcija za Kraljevinu Jugoslaviju. Naravno, profesor Antić ima svoje racionalne argumente za takav stav, i tim povodom nije kontrapitanje da li bi Hitler poštovao sporazum sa kilavom Jugoslavijom kad nije onaj sa moćnim Staljinom. Hobsbaumovski bi trebalo postaviti pitanje da li je po toj analogiji trebalo potpisati Rambuje, i da li bi ga Antić potpisao ako bi verovatno, da je mogao, potpisao Trojni pakt. Uz sve mane današnjeg Zapada, on je valjda neuporedivo bolja opcija od Hitlera i njegovih saveznika; a kao što bi se onda izbegle mnoge srpske žrtve, pa valjda bi se izbegle i u slučaju Rambujea. Da li je baš najjasnije zašto bi NATO trupe na drumovima Srbije u tranzitu bile opasnije od nacističkih na osnovu ugovora. S druge strane, istoričarka Dubravka Stojanović naglašava opasnu relativizaciju antifišizma, potezima kao što je odavanje počasti državnog vrha knezu Pavlu. Takvi stavovi ne bi trebalo da isključuju i objektivne korektive – ako već ne ideoloških protivnika, onda na primer reči Milovana Đilasa (koji je upravo hobsbaumovski razmišljao), skrećući pažnju (iako je pripadao tom pokretu) na ratni avanturizam Tita i njegovih drugova, koji se ne može uvek abolirati „antifašizmom“. A koji je prouzrokovao nepotrebne žrtve (i samih partizana), kao i represalije okupatora. Ali i Đilas uočava da Tito iako nije bio neki vojnik, jeste odlično umeo da razume karakter rata. Što Draža očigledno nije. Kao što sumnjamo da bi, da je doživeo 1990, Tito mogao da razume karakter promena, pa bi završio ne baš kao Čaušesku, ali kao Todor Živkov verovatno.

Mene baš interesuje šta bi, da može, knez Pavle uradio kad bi mu Dežer uručio zahtev Evropske komisije da Srbija poštuje teritorijalni integritet Kosova? Eto malog testa iz hobsbaumovskog načina razmišljanja. Da li je putinovski model razmišljanja manje zbunjujući za srpski odnos prema prošlosti? Bio sam prisutan na svečanoj akademiji u Centru Sava, na kojoj je govorio i tadašnji ruski predsednik Medvedev. Bilo je zanimljivo gledati naše popove kako mirno sede dok na video-bimovima promiču petokrake, a sa zvučnika se ori „Po šumama i gorama“. Iz Kabineta predsednika Nikolića stigla je jedna borhesovska rečenica: „Istorija je takva kakva jeste“. Predsednik sve radi, dodaju oni, da u srpskom narodu ne postoje podele, ne opravdavajući loše strane nijednog režima i njihovih ideologija, mada se meni čini da je famozno „nacionalno jedinstvo“ opipljivije i „atraktivnije“ kad na principijelnim osnovama jedno pismo podrške (u ovom slučaju podrške rukovodstvu Službenog glasnika) potpišu i Dobrica Ćosić i Svetislav Basara.

Ne znam ko medijski savetuje predsednika Nikolića, ali ne mogu da verujem da ga neko pošalje u „Utisak nedelje“, prvi put u vreme finala prvenstva Evrope u fudbalu (Španija – Italija), a drugi put pre neko veče u vreme čak dva večita derbija: Manje – više onaj Inter – Milan, ali Barselona-Real Madrid? Pa sam se čak zapitao, zar je moguće da predsednik ne gleda takve utakmice. Pakosni ljudi kažu da je bolje što je Nikolić bio u tom terminu, jer mnogi koji redovno gledaju „Utisak“ nisu videli koliko je mrzovoljan i neprecizan. Ali, i u „El Klasiku“ je imalo šta politički da se vidi. Na „Kamp nou“ skoro sto hiljada navijača je uz nacionalnu koreografiju skandiralo „Nezavisnost za Kataloniju“. Ništa od tog prizora nije bolje srušilo onu sliku da bi Jugoslavija opstala da je Ivica Osim 1990. u Italiji osvojio Mundijal. Bauk identiteta i težnja za nacionalnom državom kruži i mnogo uređenijim zemljama, a ekonomska kriza ga dodatno hrani. Sa ipak jasnom razlikom: Barselona bi i u slučaju samostalne Katalonije ostala da igra u španskoj ligi.

Afera Dulić (Oliver) trese Srbiju. Pritom se zaboravlja jedna bitna stvar, koja nema veze sa Vučićevom borbom, već sa Tadićevom kadrovskom politikom. Da li se vi, dragi čitaoci, sećate da je Dulić bio predsednik Skupštine Srbije, i da se, ne daj bože, nešto desilo Tadiću, on bi bio predsednik (v.d.) i vrhovni komandant. Zbog Đinđićevih kalkulacija sa Milutinovićem i Nataša Mićić je morala da proglašava vanredno stanje. Na takvim slučajevima se vidi koliko je bitna i potrebna snaga institucija. Otuda mladi naprednjak Nebojša Stefanović, aktuelni predsednik Narodne skupštine, ima dosta pouka iz skore prošlosti.

Predsednik DS Boris Tadić smatra da su neodmerene izjave o podeli Kosova (verovatno Dačićeve najviše) izazavale strogu reakciju EU u smislu poštovanja teritorijalnog integriteta Kosova. Ali, zar jedna Vikiliksova depeša ne pominje da je Jovan Ratković, savetnik tadašnjeg predsednika države Tadića, govorio američkom ambasadoru baš o podeli Kosova, i zar sam Tadić nije nekad govorio da treba razmatrati sve opcije (dakle i podelu). Treba li da sumnjamo u ozbiljne diplomate koji su nam govorili da je Vuk Jeremić predlagao tadašnjem španskom šefu diplomatije Moratinosu (koji je danas u njegovom timu u UN) da pokrene međunarodnu inicijativu za podelu Kosova, što ovaj nije mogao zbog delikatne španske pozicije, uključujući i gore pomenutu Kataloniju. Inače, Moratinos je počasni građanin Beograda. Doduše, možda su u vreme Tadićevog šefovanja državom izjave ovog tipa bile „odmerenije“, ali šta je na kraju bio cilj ako ne podela. „Više od autonomije, -manje od nezavisnosti“, sigurno nije.

Angelu Merkel su u Atini dočekale žestoke demonstracije sa uvredljivim aluzijama na nacističku prošlost Nemačke. Pitam se šta bi bilo da su je takve demonstracije sačekale u Beogradu? Na svakom čošku maltene se vidi koliko Srbija plaća skupe kamate za katastrofalnu politiku vođenu od kraja osamdesetih. Mi nemamo „komfor“ jedne Grčke. Naravno da je komplikovano i teško u isto vreme sprovesti i gej paradu i uvažavati teritorijalni integritet Kosova, ali je tek pogubno eskapistički pobeći u staru nacionalističku matricu kombinovanog busanja i samosažaljevanja, s tom razlikom da bi sad Dačić mogao da se ponovi kao farsa Miloševića, kako to u istoriji obično biva. A što sigurno ne bi impresioniralo Koštunicu, koji danas hvali novu vlast što se ne klanja Briselu.