Stigma javnog sektora

Dakle, najmanje jednu desetinu zarade ili, posve biblijski: „Desetak daj od svega roda useva svog, što dođe s njive tvoje svake godine (…) Desetak od žita svog, od vina i ulja svog, i prvine stoke svoje krupne i sitne, da se učiš bojati se Gospoda Boga svog svagda“ (Peta knjiga Mojsijeva ili Ponovljeni zakon 14: 22-23). Uzgred, u istoj glavi stoji i „Ne jedi ništa gadno“, uključujući tu i životinje sa rascepljenim papcima poput kamile, zeca i svinje, ali to je druga tema.

Dva su opravdanja koja se nutkaju u vezi sa ovom legalizovanom otimačinom biblijskih razmera. Prvo je katastrofizam u domenu stanja javnih finansija, zbog čega se javni sektor poziva na prinudnu solidarnost, što, priznaćemo, pomalo obesmišljava koncept solidarnosti. Ovo je klasični pingpong sa odgovornošću, u meču u kojem vlast sopstvene dužnosti i obaveze (stabilizaciju dotične katastrofe) prebacuje na građane i njihove novčanike ili zarađen novac. I usput se, u tajm-autu, politički obračunava sa prethodnim vlastima koje su do takvog stanja dovele. Takvo opravdanje ne deluje uverljivo iz jednostavnog razloga prema kojem, samo na osnovu dostupnih podataka, novac iz budžeta i dalje subvencionaški lije poput jalovine i teških metala u Drinu. Drugim rečima, država je u ovdašnjem slučaju skandalozno loš direktor sopstvenim preduzećima. I umesto da se sabere i sredi, ona moljaka za pomoć ekipu koja sa tim ima veze koliko i žirafa sa stiroporom: svoje lekare, nastavnike, vaspitačice, socijalne radnike, administrativce, kulturnjake i ostale. Moljakanje je, naravno, pozeraj: ona im nediskriminatorno trpa ruke u džepove.

Dok se prvo opravdanje umotava u celofan ekonomije i njoj svojstvene krize, ono drugo opravdanje je čista ideologija. To jest, vešta manufaktura lažne svesti radi prikrivanja nepočinstva i proizvodnje moralne panike. Znači, drugo, u pitanju je ideološka stigmatizacija celokupnog javnog sektora kao neradničkog, neefikasnog, rasipničkog, parazitskog, glomaznog, nemoralnog (nastavi niz) domena društvenog života. Svi smo čuli ovu mentalnu žvaku kojom se mesecima začepljuju usta dok se ne izgubi svaki ukus. Glavni krivac za krizu u državnoj kasi su prekobrojni lenjivci koje je zatim sasvim legitimno raspaliti po novčaniku u akciji spasavanja polupropustljivog splava koji i onako zbog njih tone dok klizi ka ledenom bregu. Tada se kreira mnoštvo opskurnih mitova o javnom sektoru.

Prvo, mit o neefikasnosti. Tako je, javni sektor nije profitno efikasan na način na koji je efikasno famozno malo ili srednje preduzeće što proizvodi šlaufe u Malom Mokrom Lugu. Ali, proglasiti neefikasnim učiteljice koje decu uče matematiku, profesore koji su matematici učili te učiteljice, te medicinske sestre koje brišu zadnjice i deci i učiteljicama i profesorima je grubo i neosetljivo koliko i ideološko. Dok se namerno zaboravlja da svi navedeni heroji ukupne socijalne (a ne ekonomske) efikasnosti i te kako plaćaju svoj desetak državi: kroz poreze na dobit i kroz PDV i akcize kada kupuju igle, lokomotive ili navedene šlaufe. Jednom za svagda: državu izdržavamo svi, a ne samo privatni preduzetnici, kako se to prevarno čuje s vremena na vreme. I, da, naravno da dobro poznajemo mnoge neefikasne javne neradnike poput Čvarkova, Torbice ili Boškića iz „Državnog posla“. Ali je razrezivanjem opšteg i nediskriminatornog smanjenja plata za sve što hoda po državi da bi zaradilo – vlast pokazala svoj stav prema državnom poslu kao takvom. A time indirektno i o samoj sebi. Umesto da je pažljivo odvojila žito od kukolja, pri čemu kukolj tipično čine upravo partijski uposleni svirači penisu, pa je to bliže naučnoj fantastici nego ovim ruralnim metaforama.

Drugo, tu je i mit o navodnoj glomaznosti javnog sektora, koji argumentovano i vispreno raskrinkava Vuk Vuković na portalu Bilten.org. Naime, javni (ne)radnici navodno čine udeo od 45 odsto, ali ovaj debeli postotak se zapravo odnosi na ukupno zaposleno stanovništvo. Razotkrivajući statistiku kao neotkrivajući bikini, Vuković ističe da je ova procentna brojka sasvim drugačija i mnogo manja ukoliko se odnosi na ukupan broj radno sposobnih građana: 16,9 odsto. Odnosno na broj ukupnog stanovništva, kada je mršavih 7,6 odsto. Na ovaj način, udeo javno zaposlenih u državi Srbiji zapravo je jedan odsto manji nego u Hrvatskoj i Crnoj Gori, a dva odsto manji nego u Britaniji i Poljskoj. Slično tome, u obrazovanju u Srbiji je uposleno 1,95 odsto stanovništva, a evropski prosek je 3,46 odsto; u srbijanskom zdravstvu i socijali je 2,24 odsto, a u Evropi 4,74 odsto i tako dalje. Vukovićevim rečima: javni sektor nije sam po sebi prevelik, već je ukupan broj zaposlenih premali, zato što je gomiletina ljudi generalno nezaposlena. Umesto ozbiljnog bavljenja tom neprijatnom činjenicom, serviraju se marketinške slike o prekomernoj telesnoj težini javnog sektora i reformama u formi čudotvornih dijeta. Koje, ako se uporede primanja javnih delatnika i cena potrošačke korpe, zaista mogu dovesti do njihovog fizičkog mršavljenja. Naravno, ne kao rezultata dijete, već gladi.

I, treće, javnim novcem – dakle, novcem svih nas – već uveliko se pune džepovi privatnika, banaka i ostalih kapitalista. Država otplaćuje njihove dugove, propisuje komparativno niski porez na dobit (15 odsto), sama im daje subvencionisane kredite, a odnedavno plaća i 70 odsto doprinosa za svakog novozaposlenog radnika u privatnom sektoru, što je privatnikova obaveza. Na koga onda vlast zaista rasipa svoj oskudni novac? Stvarna slika kapitalizma u Srbiji nije slika inventivnog i vrednog malosrednjeg preduzetnika iz Veberovih fantazija o protestantskoj etici (kakvih svakako ima), a koji ne može da dođe do profitnog izražaja zbog prekobrojnih, lenjih i debelih uposlenika pri državi. Sasvim suprotno, taj tipičan srbijanski kapitalista (posebno ako je krupnijeg tajkunoidnog karaktera) neretko je brutalni i lenji eksploatator i poreski neplatiša, udobno oslonjen o milujuću ruku matere države, umesto o nevidljivu ruku tržišta. Kojeg zatim politička klasa koja ga hrani ideološki transformiše u svetu kravu nedodirljivu. Jer, kako to, kada država sipa novac u džepove privatnika, to se zove subvencija, a ukoliko ga sipa u džepove lekara i učiteljica, to je onda – parazitizam?

Za činjenicu da srbijansko društvo nije u stanju totalnog civilizacijskog kolapsa i sveopšteg lova i sakupljanja „krivac“ je upravo javni sektor. Nastavnici koji pristaju na to da ulaze u nekakve učionice i nezainteresovanoj dečurliji sipaju neko znanje u lobanje. Lekari opšte prakse koji spremno vade stetoskop pred svakom babom koju boli u krstima, a zapravo joj fali ljudski kontakt – čak i ako je metalno hladan. Isto je i sa univerzitetskim profesorima, koji pristaju na to da rade za sitniš u poređenju sa svojim inostranim kolegama, kao i sa vrednim vozačima autobusa, radnicima vodovoda, čistačima ulica i đubretarima, sa naknadama ispod ljudskog dostojanstva. Isto je čak i sa sudijama i tužiocima, javnom administracijom i policajcima, tim mitološki korumpiranim bićima koji jesu na poziciji moći da za sebe poluilegalno zarade koji dinar više. I to samo zato što im poslodavac (država) takođe sistematski obezvređuje trud i rad. Najveći deo javnog sektora čini normalan, dakle vredan i pošten svet, koji svoje poslove od izuzetne društvene važnosti obavlja sa minimalnim, zastarelim ili nikakvim resursima, sa tankim priznanjem, te za uvredljivo bednu naknadu u poređenju sa razvijenim društvima. Da li zaista želimo da ih dodatno o(t)pišemo kao podgojene neradnike i dežurne krivce za potencijalni ekonomski kolaps, u fingiranju klasnog rata privatnog i javnog?

Dakle, razlog zbog kojeg uopšte imamo nekakvo školstvo i zdravstvo, nekakve sudije i policiju, nekakav javni prevoz, vatrogasce i kontejnere, tj. nekakvu iluziju određenog civilizacijskog nivoa i dostignuća – jeste u tome što javni sektor pristaje na brutalnu eksploataciju od strane svog poslodavca, države. Dok smo sada u situaciji u kojoj visoki predstavnici iste te države ove ljude nazivaju prekobrojnim i neefikasnim parazitima i dodatno im umanjuju nadnice. Istovremeno hvaleći sopstvenu hrabrost jer, posve neverovatno, takva činodejstva se obično ne prelivaju u glasove na izborima. Jedni su tako parazitima u sopstvenim redovima nazivali Jevreje i zatim ih kapitalistički efikasno istrebljivali u gasnim komorama. Ne pristajmo zato na takav maltretman od strane najnovije vladajuće političke klase. Ili, naprosto: proleteri svih javnih sektora – ujedinite se.