Svako mora nekoga da (ne)voli

A treća, i najteža, ako saznamo, da se ne jedimo. Jedno je to ako samo sumnjamo, sasvim druga stvar je ako to svojim očima i vidimo. Ali, oni su postali toliko bezobrazni, da više i ne kriju. I šta narodu drugo ostaje nego da se jedi. Naročito, na sindikalca Ljubisava Orbovića, provodadžiju. Ali, bogami, neće ni njima biti lako. Vladi, mislim. Tajkuni su tražili da im se taj ponižavajući naziv skine s vrata. Da se, jednom rečju, legalizuju. Ne branimo. To im je u intervjuu Večernjim novostima, 2008. godine, obećao i predsednik Republike. Ima i Putinov model. Prema kome nama sleduje alimentacija. Tako je i predsednik bio zamislio. Oni njih da legalizuju, a oni nama, tako legalizovani, da doniraju nešto krupno. Ali, nije kako je rečeno, nego kako je suđeno. Između Vlade i Tajkuna nenadano izbije KRIZA. Svetska dama. Tajkuni više nisu u prilici da nas doniraju, nego od nas donaciju traže. U ime zajedničkih 90-tih, a bogami naročito 2000-tih godina. Jer, takva svetska dama, košta. Dobro, puni smo razumevanja. Ali, zašto ništa krupno nisu svojoj zemlji donirali u vreme kad im je išlo kao po loju? Zašto preko svog kluba nisu izgradilo 50 kilometara puta? Nas muči to što su se obogatili brzinom koja se u uređenim zemljama ne može ni zamisliti. I u vreme kad je ova zemlja propadala. I politički i ekonomski. Ne samo da ništa nisu donirali, nego su svi od reda osnivali firme po raznim privlačnim ostrvima kako bi, raznim povodima, izbegli da plaćaju porez svojoj zemlji. Kao svi mi ostali poreski obveznici. Tako se radi svuda? Baš nas briga. Neka ih onda legalizuju i priznaju svuda. Posebno je zanimljivo da su neki do njih ponudili da im se na upravu da bilo koja skoro propala firma da je svojim znanjem ožive. Ni to ne branimo. Svaka čast. Ali, znate kako, ni dete nađeno u kontejneru ne daje se na brigu bilo kome. Kao legitimacija za ovo ekonomsko usvojenje neka im služe njihove vlastite firme. Ukoliko su njih negovali kako valja, a da im sada ne treba naša pomoć, neka uzmu i nekog našeg, a nezbrinutog. Najzad, da se prizna. Kod naroda su oni u nemilosti i zbog same činjenice da su se obogatili. A ogromna većina nas nije. Prosto samo zbog toga. mada se i njima nešto mora priznati. Niko se nije obogatio ležeći. Pijući kafu na terasi i evidentirajući ko dolazi, a ko odlazi iz komšijske kuće. Imaju oni nešto što većini nas fali.

TELEKOM: Pitam se da li malo preterujem kad toliko držim do pomoći koju nam svima pruža Rodoljub Šabić. Ali, kako i on sam kaže, ponekad u takvim stvarima nije loše i preterivati. Naime, kad želiš da znaš, a naročito kad je potrebno da znaš. Tako je grupa stručnjaka, koji su za respekt, zatražila od Šabića da privoli Vladu Srbije da nam svima otkrije ko joj je uradio studiju koja dokazuje da je Telekom dobro prodati, i da ga je najbolje prodati baš u ovom trenutku. To je velika stvar. I baš mi je zanimljivo kako će se okončati. Neću da prejudiciram stvari, ali iz nekih ranijih smehotresnih iskustsva, a takvih je u životu jednog novinara mnogo, dakle iz ranijih iskustava slutim da vlada takvu studiju nema. Pošto je 21. vek, a i zahvaljujući mogućnostima koje nam pružaju baš telekomunikacione kompanije, mi danas možemo pratiti kako stvari sa njihovim cenama stoje na svetskim berzama. I ovih dana znamo, da se akcije i najjačih telekomunikacionih kompanije smatraju potcenjenim. I da im se za ovu godinu ne proriče naročito sjajna perspektiva rasta. Iako telekomunikacione kompanije svetska ekonomska kriza nije pogodila kao neke druge. Naš Telekom se ne listira na berzama. Naše tržište telekomunikacionih usluga još je gladno. Recimo, Dojče telekom nema više šta mnogo da traži u Nemačkoj kad je širokopojasni internet u pitanju, ali kod nas posla ima koliko hoćeš. Te su razlike bitne. Možda u slučaju našeg Telekoma porade na ceni. Zapadne kompanije moraju da se šire. Prvu analizu, koja sluti na ozbiljnost, prošle nedelje je prezentovao portal ekonomija.org. Saradnici ovog portala smatraju da biTelekom trebalo prodati ne časeći ni časa i da ga je trebalo prodati još 2007. godine. Zaključak je baziran na analizi trogodišnjih finansijskih izveštaja firme koji su ovim stručnjacima pokazali da se firmom tokom tri godine tako loše upravljalo da je na vrednosti izgubila 300 miliona evra. „Preduzeće nema potencijal sopstenog investiranja što se graniči sa naučnom fantastikom imajući u vidu vrstu delatnosti i profutabilnosti grane“. Stručnjaci portala ekonomija.org znaju i zašto se to događa: „Pošto je situacija kod javnih preduzeća takva da upravljanje uglavnom pripada političkim strankama, ovo je logična posledica nepostojanja profesionalne i domaćinske koncepcije razvoja firme“. Stručnjaci koji se protive prodaji Telekoma unapred su dali odgovor i na ove razloge. Ako Srbija nema dobar menadžment neka iznajmi nekoga stranca. Očekuje se da bivša ministarka za telekomunikacije Aleksandra Smiljanić, mada nije ekonomista, ali jeste protivnik prodaje, odgovori na ovu analizu ekonomista. Telekom je, uglavnom, naš. Zaslužujemo da znamo zašto to uskoro neće biti.