Nisam ni slutio da je moj dobri drug, Veljo Džomić, tako moćan rendžer. Održao Veljo konferenciju za štampu i tom zgodom sportskoj javnosti „poručio“ da je nebogougodno igrati fudbalske utakmice na Veliku Subotu i – gle – budže iz Fudbalskog saveza Srbije, i inače poznate po smirenoumlju i poslušnosti, uvažile Veljove razloge i odlučile da se tekme imaju igrati u četvrtak. Sitničavo posmatrano, ni četvrtak nije bio baš srećno rešenje.
Ni sreda, Ni utorak, Ni ponedeljak. Sve su to dani Strasne sedmice koji treba da budu posvećeni pokajanju, praštanju i preumljenju. Sa druge strane, nisam sasvim siguran da bi se pikanje lopte moglo podvesti pod prazniku nepriličan „rad“. Budući da je fudbal takoreći jučerašnja pojava, ne znamo ni šta bi drevni crkveni oci rekli na tu temu. A šta ja kažem?
Kao čovek i nesportista, nemam ništa protiv Veljine intervencije. Kao građanin, pak, držim da je neodigravanje bilo koje utakmice čist dobitak za društvo i ušteda za policiju, to jest državu. Štaviše, voleo bih da je Veljo još moćniji rendžer i da je „vlastan“ da sve fudbalske utakmice ovoga sveta odloži za sva vremena. Ne trčite pred rudu! Nisam za ukidanje fudbala, ali jesam za njegovu privatizaciju i depolitizaciju. Za njegov povratak amaterizmu i ličnoj inicijativi. Pogledajte „Montevideo, Bog te video“ pa se uverite da fudbal može da bude baš dobra stvar. Naravno, opet džaba krečim! Pre će kamila proći kroz iglene uši nego što će se fudbal vratiti svojim „izvorima“. Leb bez motike i laki keš čuda čine.
Uprkos razumevanju za Veljovu intervenciju, imam i neka zakeranja. Ne verujem, naime, u uterivanje pobožnosti spoljašnjim sredstvima. To što se utakmice nisu igrale u Veliku subotu uopšte ne znači da su FSS, fudbaleri i navijači vreme posvetili bogomisliju. Može, štaviše, biti da su se onako dokoni odali stvarima još gorim od fudbala. I uopšte, mešanje crkve u metež ovoga sveta retko kad urodi dobrim plodom.
Uzmimo slučaj carske Rusije. Tamo su, čestnejši publikume, crkveni i državni oci bili mnogo stroži od Velje Džomića i FSS-a. U Trećem Rimu, recimo, tokom velikog posta nisu bile dozvoljene ni pozorišne predstave, opere bolje i ne pominjati, a sve su kafedžije bile u obavezi da u svojim „objektima“ služe isključivo posnu hranu. Fudbala, srećom, nije bilo, ali ne treba sumnjati da bi bio zabranjen. Da li je to rezultiralo procvatom zlatnog pravoslavlja? Jok, more. Mic po mic, post po post, i eto ti Oktobarske revolucije. Revolucionari nisu zabranjivali pozorišne predstave i mrsnu hranu, ali jesu mnoge druge stvari.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
