Teške odluke i laka politika

Bilo je dovoljno pogledati komentare anonimnih građana ispod novinskih vesti na internetu. Za posebno lenje, i plusevi i minusevi pored komentara i vesti su radili posao. Svako je mogao da bude politička proročica sa laptopom ispred nosa. Jer, događala se jedino politika koja ide niz dlaku dopadljivom, nekontroverznom, popularnom i populističkom. I u svetlu nove gužve oko Kosova, i pojedinih hrabrih izjava, nadali smo se da vetrovi promene duvaju. Pokazali su se tek kao čabrovna flatulencija. Žurke je bilo samo u štabu DSS i Dveri. Iznošene komparacije ovakve politike sa manekenstvom nisu najadekvatnije. Jer manekeni visoke političke mode nose nove kontroverzne modele i kreacije za rešenja političkih problema. A ovo je i dalje modna politika jeftinih, neutralnih robnih marki i šanerskih kataloga po Fejsbuku. „Za svaki ukus i džep.“

Bauk tadićizma je i povratak zombija „I Kosovo i Evropa“ u horor-nastavak političke svakodnevice. Naime, sama dilema „Kosovo ili Evropa“ je lažna, ali ne zato što „Evropa nema alternativu“. Naravno da je ima – raznih Kuba i sličnih geopolitičkih ostrva ima po celom svetu. Ona je lažna zato što Kosovo nije alternativa. Drugim rečima, ono uopšte nije u igri ili u špilu, jer njega niko i ne nutka (natrag) u toj fikciji kockarskog odabira. Da je na stolu zaista suverenitet Srbije nad Kosovom, dalo bi se državnički porazmisliti o tome. Reformisati se i obogatiti bez evropskih šargarepa, možda i sačekati da se Evropa uguši u kreditu kako se uveliko priželjkuje od Horgoša do Ibra. Međutim, ta partija je odigrana u Rambujeu (od stola se ustalo i u dugove upalo u kumanovskom šatoru). Beograd je tada, početkom 1999. godine, odbio ponuđenu „suštinsku autonomiju Kosova u okviru Srbije“, uz prisustvo međunarodnih trupa Ujedinjenih nacija koje bi štitile i albansko i srpsko stanovništvo od međusobnog nasilja. Koje je, vreme će pokazati, čekalo iza prvog ugla. Danas je Srbija ta koja kukumavči za međunarodnim vojnim prisustvom na Kosovu (a Kosovari jedva čekaju da mu vide leđa), a suštinska autonomija je u domenu vlažnih snova i retro naučne fantastike.

Ideje koje negujemo sada zapravo su ideje od pre tačno 14 godina. Zamisao o tome da se danas pregovara o opstanku Kosova u srpskim okvirima nije samo metaforični život u prošlosti, već simptom svojevrsne svađe sa razumom i mentalnih tegoba. Naime, Srbija se ponaša poput momka kojeg je, zato što je prema njoj bio nasilan, ostavila devojka. I koji, 14 godina nakon raskida, ne samo što lijući suze gleda zajedničke fotografije ili gladi njene zaboravljene gaćice i slične memorabilije – već koji istinski veruje i ponaša se kao da su još uvek u vezi. To ponavlja sebi i ostalima, dok ga ti ostali više ništa ne razumeju. Prva verzija baratanja sa gubitkom je žalosna i bedna, ali legitimna i mnogima poznata strategija. Druga je primer potpune deluzije ili raskida sa stvarnošću. I, što je psihološki najvažnije, prva čini mogućim normalno funkcionisanje u društvu. Prijatelji teše, tapšu po ramenu, pomažu i traže novu devojku za utehu nesrećnika. U drugoj verziji, ljudi se takve osobe klone i ne žele je u svom društvu.

Srbiji, duboko zaostaloj i hronično metiljavoj, trebaju hrabre političke odluke. U teškoj društvenoj situaciji, i odluke su teške. Ali njima (treba da) korespondiraju političari koji su i sami politički „teškaši“, a ne perolaka kategorija. Koja, eventualno, na sagovornike viče. Uostalom, ako samo mentalne vežbe radi zanemarimo zločinaštvo prema drugim i sopstvenim narodima – po čemu je upamćen Slobodan Milošević-diplomata? Ne po nizu pseudoherojskih i lažno dostojanstvenih odbijanja gomiletine planova i sporazuma koji su mu trpani pod nos tokom kasapljenja Balkana. Već je upamćen po onom jednom na koji je stavio svoj potpis, u Dejtonu, Ohajo.

Umesto svega toga, mi još uvek baratamo političarima koji na vlasti ne vode državu, već vode političku kampanju. Za rejting, za materijalna dobra i usluge, za sujetu. Političarima loše uživljenim u ulogu koju su im po TV spotovima skuvali kreatori imidža, a ne stvarnosti. Postizborno osipanje Demokratske stranke je najbolji pokazatelj činjenice da je ovu stranku na tolikom okupu držala jedna stvar: lični interesi. I nostalgije sa zajedničkih vaterpolo treninga i utakmica, okej. Politici Srbije trebaju ideje i trebaju rešenja. Ako u novopromešanim kartama političke stvarnosti toga i dalje nema, isti kratkoročni i jeftini interesi su zajednički imenitelj i nove političke menažerije. Koja će doživeti istu sudbinu potonuća, redovno i nimalo herojski povlačeći nas u to blato i taj glib.

Sjajna Meril Strip u ne-tako-sjajnom filmu „Čelična Ledi“ („The Iron Lady“, 2011, iako „iron“ nije čelik, već gvožđe) o nedavno preminuloj Margaret Tačer se u jednoj sceni nalazi kod lekara koji joj postavlja pitanje „Kako se osećate, Margaret?“. I, umorna Tačer u bolničkoj haljini, poodmaklim godinama i poodmakloj demenciji odjednom lekaru počinje da drži suvisli i blistavi politički govor: „Eh… ljudi više ne 'misle', oni 'osećaju da'. Jedan od velikih problema našeg doba je što nama upravljaju ljudi kojima je više stalo do osećanja nego do misli i ideja. Dakle, misli i ideje. To je ono što mene interesuje. Pitajte me šta mislim.“ U jednom trenutku, delovalo je kao da nosioci Vlade Srbije barataju sa idejama. Jer, da li se još neko seća emotivnih barikada i njihovih narikača zainteresovanih baš za akciznu robu? Ne baš. A onda se iznova krenulo dobro utabanom stazom osluškivanja osećajnih komentara.

Dakle, neophodno je jedno realno, objektivno i misleće sagledavanje svog mesta u kosmosu umesto subjektivnog osećanja. I koje možda i nije naročita kognitivna komplikacija. Stvarne alternative u igri su, ovaj put (bile?), Evropa ili nekakva beogradska paravlast u opštinama Leposavić, Zvečan, Zubin Potok i severna Kosovska Mitrovica. Opštine koje, osim posebno obaveštenih i zainteresovanih, malo ko ume da nabroji, te vlast koja, kako je to „Insajder“ briljantno demonstrirao, ne služi nekakvoj realnoj vlasti, već izvlačenju državnog novca. Šta će u sledećem mešanju karata biti u ruci, videćemo. I, tako je, u slučaju istinske normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, „Kurir“ će na naslovnoj stranici imati reketaški velik naslov „Izdaja!“, a komentari će eksplodirati. Ali već sutra će tu opet biti sise i dupeta. Hrabre političare će uvek mrzeti danas. Ali će ih voleti decenijama. Drugim rečima, Srbija, koja toliko trabunja o istoriji, o njoj zapravo ne misli uopšte. Naša politika su priče o istoriji, a ne istorijske priče. I zato Evropa. Ili, balkanci svih zemalja, ujedinite se – tamo.