Treći strah

Kao i uvek kada dođe do nesuglasica na relaciji država-njeni građani, građani su blokirali put. Uzgred rečeno, nisu se morali toliko truditi jer je rečeni put – bar kada sam ja poslednji put prolazio njime – bio jedva prohodan. No, dobro. Država Srbija se uvek zdravo uzbudi kada njeni građani nešto blokiraju. Odmah na lice mesta šalje nadležne činovnike koji pokušavaju da smire situaciju, što obično ispadne ćorav posao, jer se – što kaže narodni pesnik – Srbija umiriti ne može. Građane Obrenovca je, biva, uznemirila mogućnost da azilanti (uglavnom iz arapskih zemalja) provedu izvesno vreme u njihovom komšiluku. Sve je to, samorazumljivo, došlo ko kec na desetku našim krvoločnim medijima koji su u cilju pravovremenog i objektivnog informisanja javnosti takođe izašli na lice mesta.

Zadesio sam se u onoj kafanici u kojoj se televizor nikada ne gasi, pa sam imao priliku da gledam i slušam šta pričaju građani Obrenovca. I – šta su pričali? Staru priču, cenjeni publikume. Imaju, kažu, žene, sestre i žensku decu, pa se boje, daleko bilo, da bi azilanti mogli nasrnuti na njihovu čast. Džaba je državni činovnik krečio objašnjavajući okupljenom građanstvu i seljaštvu da će azilantski objekat imati obezbeđenje, a da osim obezbeđenja u zemlji Srbiji postoji i policija. Ne mere pa ne mere, bili su uporni graždani i – ako se dobro sećam – upornost im se isplatila. Azilanti su odvedeni na drugo mesto. Prva država bi graždanima poručila – smeštaj azilanata je naša obaveza, a sad razlaz. Druga je priča zašto to nije tako. Najveći utisak na mene ipak je ostavio đuvegija koji je stvar postavio u kontekst društvene samozaštite. Tu, u blizini je – tako je rekao đuvegija – termoelektrana, a u krugu termoelektrane postoji rezervoar nečeg eksplozivnog, pa mogao bi neki azilant, daleko bilo, da taj rezervoar digne u vazduh, u kojem bi slučaju sve u krugu od pedeset kilometara otišlo u 3LPMů Strahu od promaje i strahu od pomračenja sunca izgleda da se pridružio još jedan srpski strah – strah od azilanata.