Turski cenzus

Formalna opozicija – i građanska i desna – batrga se u limbu. Kriza liderstva je na oba opoziciona pola. Onaj građanski više ne govori čak ni o Saši Jankoviću (pogodite što?), dok desnica i dalje ne može da se oporavi od odlaska ambasadora Konuzina jer takvog lidera niti je imala, niti će ikad imati. Usitnjenost opozicije u predvečerje bar pokrajinskih i lokalnih izbora sad je već bizarna i iritira svakog čestitog građanina koji misli da je konstatacija Dušana Čkrebića o Srbiji koja je „umorna od lidera“ dobila još jedno novo značenje u vidu Vučića. Kao što je s opozicione strane suprotno – Srbija je željna kakvog-takvog lidera koji može da razbije maler, ofucanost sadašnjih, i izdigne se iznad nihilizma ili čekanja na Vučićevu kadrovsku milost.

Kad premijer kaže da nema vremena od silnih državničkih obaveza da se bavi partijskom scenom i njenom pasioniranom razgradnjom, verovatno nije iskren jer za to, koliko sam načuo, uvek mora da se nađe vremena. Lako je kritikovati strančice opozicije da ne zajebavaju građane novim „programskim savezima“ koji podsećaju na dosovske zablude i teške epiloge. Proces dezintegracije koji ugrožava same temelje višepartizma u Srbiji, i koji Vučićev rejting lako može da učini nekulturno visokim i za njegov ego, da se zaustaviti ne apelima svesnih građana već zakonskim rešenjima.

Srbiji, dakle, treba „turski cenzus“, a on je 10 odsto. Ako su ga Kurdi prebacili u Turskoj i onemogućili (bar privremeno) babi Erdoganu da postane novi sultan, valjda će to uspeti i nekom u Srbiji van Vučićevog socsaveza radnog naroda i partijskih neradnika. I njegove koalicione i fluidne skalamerije.

„Turski cenzus“ bi valjda uozbiljio opoziciju. Neophodno je da i građani mentalno obeshrabre koaliciona udruživanja opozicije. Da bar za sada nezavisni intelektualci pokrenu inicijativu za samoukidanje niza besmislenih partija u opoziciji i početak procesa integracija – pravljenja novih partija (partije) na grobovima više njih starih. A danas je stara čak i ona Nova stranka. I sigurno da bi i ona nesebično položila svoj kapital u nešto novo i potentnije, ako ne bi imala izlaza u nekoj koaliciji.

Nastavili se trend rasula opozicije tek ćemo doći u bizarnu situaciju: Da će Vučić morati da traži zakonske kvote za opoziciju, kao za manjinske stranke. Na primer -„građanska“ opozicija i „proruska desnica“ imaju garantovanih po deset poslanika u parlamentu. Dačić će valjda imati snage da prebaci „turski cenzus“, koji u srpskom političkom darvinizmu nikako ne može biti tursko kupatilo.

Kad smo već kod socijalista, videli ste da se sa robije vratio Nikola Šainović. Još pamtim taj zimski dan na Zlatiboru sa metar snega, dok su se u pozadini čuli topovi naše vojske kako s Tare tuku po Bosni, kad sam u kafiću „Dvojka“ sa TV-a čuo Slobodana Miloševića kako daje mandat „uspešnom privredniku iz Bora“ Nikoli Šainoviću. Ne znam šta misli predsednik Nikolić i patrijarh Irinej, ali zar ne bi bilo moralno doneti makar jednu rezoluciju, u kojoj bi se bar hiperinflacija iz 1993. osudila kao zločin prema građanima. Koliko čujemo, i Šainović – inflatorni premijer i moćni čovek kosovskog rata – kaže da neku odgovornost oseća, pa se možda ne bi ni protivio.

Ako Vučić bude hteo da izborno kapitalizuje otvaranje poglavlja početkom 2016, a svestan da neće biti od birača kažnjen za dogovor sa Prištinom, Evropa mu to neće braniti. To u ekskluzivnom intervju za Danas potvrđuje i evropski komesar za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johanes Han. Ma koliko predstavnici ozbiljnih zemalja nezvanično govorili novinarima Danasa da je to neracionalno. Tek je neozbiljno ako je blef.

Jedini razlog s kojim bi mogli da se svare vanredni parlamentarni izbori, jeste donošenje novog ustava. Ti bi izbori onda morali biti izbori za ustavotvornu skupštinu, iako je Dačić pre nekoliko meseci rekao da mu to zvuči malo staromodno, kao da je vreme DEPOS-a. Sigurno je ozbiljnije od trulog kompromisa partijskih lidera i skandaloznog načina donošenja aktuelnog Ustava koga je Koštunica krstio „mitrovdanski“, ali se ne primi u narodu.

Traje izbeglička drama. Građani Srbije pokazuju i lepu humanost, ali čujem ja i gunđanja ispod brade na račun ishitrenog predloga poverenice za ravnopravnost Brankice Janković, da se izbeglice skuće u opustelim krajevima Srbije. Na mala vrata se protura i teza da izbeglice pravoslavne vere, kojih ima među pristiglim iz Sirije, treba naseliti u srpske enklave na Kosovu da „ojačamo hrišćanski element“. Kao kad smo hteli da Srbe iz Krajine šaljemo na Kosovo – jer što da budu jednom proterani kad mogu dva puta. Ako neko javno to predloži, ne sumnjamo da će Brankica to osuditi.

Pre neki dan Večernje novosti se iščuđavaju „zašto talas izbeglica ide baš kroz Srbiju?“ Pa zato što smo „napravili kuću na sred druma“. Zar to nije jedna od dežurnih fraza kojima mitološka svest opravdava deficit politički racionalnih odluka. Uvek se, naravno, kroz istoriju išlo vardarsko-moravskom rutom, ali ide se sad i zbog toga što Bugarska i Rumunija imaju brutalne kontrole i čvrste granice. Možda bi ih i Srbija imala da je EU. I možda bi mogla nešto što može danas Hrvatska. Dejan Jović, profesor Zagrebačkog univerziteta i bivši savetnik bivšeg hrvatskog predsednika Ive Josipovića, ima stav da članstvo u EU povećava suverenitet svake države i HDZ je hteo ulazak u EU, da bi radili ono što nisu mogli zbog pritiska EU, UN i Haškog suda dok nisu bili članovi. Paradoksalno, i srpski desničari-putinovci bi se komotnije možda osećali da su u EU. Čak i ovi što su protiv izbeglica.

Dok su režimski mediji stvaranje Zajednice srpskih opština po principu „manje od izvršne vlasti – više od nevladine organizacije“ veličali kao Vučićev trijumf, predsednik Nikolić je otvorio viteški festival „Despot Stefan Lazarević“ čiji je i pokrovitelj. U Despotovcu su se, a povodom šest vekova manastira Manasija, sjatili vitezovi iz 12 zemalja i monasi manastira Šaolin – sinonima za borilačke veštine dalekog Istoka. Upadljivo je ćutao predsednik i njegov kabinet o Briselskom sporazumu s Prištinom. Ta ćutnja, monasi Šaolina, pa put u Kazahstan su nedopustivo eskapistički u ovoj situaciji. Skoro pa kao Tadićev put u Rumuniju u vreme dok mu je Nikolić, sa pokajnikom Koštunicom, umalo napravio kontra Peti oktobar onim mitingom „Za Kosovo“ pred Skupštinom, nakon čega su popaljene i ambasade.

Da li je Brisel 2 u saglasju s Nikolićevom famoznom Platformom o Kosovu. Ako nije, kao što nije, da li treba i javno priznati kohabitaciju?

Simpo, Kluz, Kraš… Kako cool zvuče ova imena. Definitivni brendovi, rekle bi neke današnje fashion cice i celebrity ličnosti. Ko ih je brendirao, možda bi se pitala VIP Srbija. Budite sigurni da bi jako malo pripadnika „nove klase“ u Srbiji znalo da odgovori da su ti brendovi, u stvari, imena partizana. Nadimak i brend Simpo je nastao spajanjem prvih slova iz imena i prezimena narodnog heroja Sima Pogaračevića.

Iza čuvenih čokolada Kraš krije se Josip Kraš, takođe narodni heroj i uz Rada Končara jedna od najvećih partizanskih ikona u Hrvatskoj. U brend temeljima stare dobre konfekcije Kluz, takođe je narodni heroj Jugoslavije Franjo Kluz, uz Rudija Čajevca (još jedan retro brend) pionira partizanskog vazduhoplovstva. Oni su bili i lajtmotiv za snimanje čuvene „Partizanske eskadrile“ Šibe Krvavca.

Nada Štark (isto čokolade) bila je bombodžijska radnica iz Osijeka, i narodni heroj. Bambi nije bio narodni heroj. On je Diznijev lik i svako lane na ovom svetu tako se zove.

A znate li, dragi čitaoci, ko je Milan Stepanović Matroz? Član Ka-Pe-Ju od 1941. U toku NOB-a bio je najpre na ilegalnom radu u Zemunu kao skojevac, a od 1942. u partizanima bio je komandant Posavskog odreda NOP.

Eto, ni ja 1997. kad sam počeo da radim kao student u Danasu nisam znao odakle ime Matroz fabrici celuloze i papira iz Sremske Mitrovice. U ono gadno vreme pod Miloševićem, kad je režim isterao Danas iz Borbine štamparije, moralo se snalaziti za papir. Matroz je davao samo Politici i Novostima. Pa su i novine usled nestašice bile tanke, a masne i crne. Nabavljao se i neki papir iz Rumunije i Ukrajine – dobar za uvijanje kavurme i čvaraka. Ne baš za list opozicione građanske Srbije.

I kad sam davno, prvi put čuo za Dipos, pomislio sam da je i to možda nadimak nekog narodnog heroja. A nije. Na aferi Dipos – odbijanju da potpiše Zakon o prodaji državnih nepokretnosti – Nikolić je „odgovornost“ doveo pa skoro do otvorenog opozicionog stava. Nalik indikativnoj „šutnji“ povodom Brisela 2. Vučić jača, ali jačaju i Toma i Ivica. Svako za sebe.