Prođe, dakle, još jedna godina. A mogla je, bogme, i da ne prođe, to jest da prevremeno završi smakom sveta, koji je u stvari bio ovogodišnji svinjski grip. Kraj godine je, cenjeni publikume, vreme pravljenja tradicionalnih rang-lista tipa „sto najmoćnijih u sportu“, ali i onih, malo drugačijih, pa su tako neke parapatriotske organizacije blagovremeno objavile spisak izdajnika godine na kome se nalaze mnoge ličnosti, ali i neke antisrpske novine i televizije.
Naši, to jest njihovi, shvatili su dolazak na vlast takozvane narodnjačke koalicije očigledno kao blanko dozvolu za istragu poturica. Nova politička garnitura – za kojom se vuku mnogi mračni repovi iz prošlosti – doduše nije, bar ne javno, podržala takve patriotske akcije, ali isto tako ničim nije pokazala da se sa njima ne slaže. Ono jeste, popečitelj Petković i Dragan Poslastičarević su se, verovatno po naređenju „s vrha“, ućutali i uprepodobili. Ali uvek se nađe neko ko će umesto njih da progovori.
Ako je proletošnji dolazak/povratak na vlast Nikolića, Vučića i Dačića zdravo sneveselio takozvanu Drugu Srbiju, nije, bogme, obradovao ni još takozvaniju Prvu. Poslovično operativni Vučela u svojoj Komsomolskoj pravdi čak je napravio i anketu na tu temu. Čuli su se tu razni (naravno, zabrinuti) glasovi, a najglasnije je odjeknuo glas Koste Čavoškog, koji je obznanio najnoviju istinu o Srbiji: nije Druga Srbija ta koja se približila „narodnjacima“, nego su „narodnjaci“ prihvatili izdajničku drugosrbijansku politiku.
E, moj Kosta! Da je ikada zaista bilo takve politike, mnoge bi stvari bile drugačije. Da je Vučelin reporter počem mene upitao za mišljenje, ja bih mu ovako rekao: Slušaj, momak, odvajkada postoji samo jedna srpska politika: pošto-poto se dokopati vlasti, posmenjivati sve direktore, zamenike, sekretare i šofere, na ta mesta postaviti svoje ljude i pritom nazivati dobro jutro svim četirima stranama srpske čaršije. Eto funkcionalnog recepta za meteorski uspon srpskih državnika i permanentni sunovrat srpske države. Koja je, što bi rekao Branko Radičević, mnogo htela, mnogo započela, ali je nešto pomelo.
Kad smo već kod pesnika, jedan drugi velikan, Jovan Dućič svojevremeno je napisao sledeće reči: „Beograd je imao cincarsku buržoaziju i seljačku demagogiju, dve strašne i kobne negacije sna i veličine.“ Od Dukinih vremena naovamo stvar se dramatično pogoršala. Cincarska buržoazija je eliminisana posle Drugog svetskog rata, a ostatak Aromuna se decincarizovao, tako da nam je, dame i gospodo, preostala samo seljačka demagogija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
