Veče u kome je promovisana Koraksova knjiga

Bilo je to veče u kome je jedna knjiga „razgrabljena“ – Predrag Koraksić Corax „Trajno prošlo vreme – Hronologija 1990-2001“ („Trajno prošlo vreme se najčešće koristi za radnje i stanja koja se događaju u nekom trenutku u prošlosti“). Bila je razgrabljena kao što se grabio hleb iz dobrotvornih kamiona devedesetih.

„Ta prošlost je naša sadašnjost, a izgleda da će takva biti i naša budućnost“, rekla je na promociji glavna urednica ovoga izdanja Branka Prpa.

Veoma često, i to je poznato, uporabljuje se termin „događaj“, posebno za „događaje koji su se dogodili“, to jeste za sve ono od čega se peru ruke, to jeste odriče svaka odgovornost za njihovo „odvijanje“. Ti su „događaji“ uglavnom oni za koje bi želeli da ih je priredio neko drugi, a njihov sadržaj su raznovrsni zločini, ili pak svakovrsno nesprečavanje zločina. Tako da je pojam „događaja“ jedan od „zagađenih“ pojmova, „izakanih“, kako je to nekad omladina govorila.

Promocija Koraksove knjige vraća događaj u događajnost, to jeste vraća smisao događaju kao kreativnom činu, kao činu uspostavljanja vrednosti, a ne njihovom razaranju.

Otuda je prilika bila svečana, puna duha, ali i ozbiljna, upozoravajuća. Sukladna samoj knjizi „Trajno prošlo vreme – Hronologija 1990-2001“, prilika koja je neponovljiva i već se upisala u „trajno prošlo vreme“, to jeste u vreme koga ćemo se sećati, ili događaj po kome ćemo se sećati ovoga vremena, „piktografska istorija“ vremena koja nije prvi izvor istoričara, ali zato jeste rekonstrukcija istorije i njena hronologija (Prpa). Nema knjiga o devedesetim, istorijska distanca na koju se struka često poziva istovremeno je i „vruć krompir“, bio je to poziv na određivanje prema vremenu sadašnjem.

Zbilja, koliko se papira fabrikuje svakoga dana, koliko dokaza nevinosti i neučestvovanja, koliko opravdanja za subordiniranost u lancu naređanja, koliko se imejlova šalje u ime ispravnosti i kontrole, koliko se zapravo služi i koliko se ropski status inaugurira kao „civilizacijski“ i koliko konsenzusno „javno mnjenje“ guši istinu i pravdu.

Međutim, kroz sve to probije se svedok i to pre svega autor, stvaralac. „Ova knjiga pokazuje da je Koraks jedan od najboljih hroničara postkomunističke Srbije. Međutim, urednici i izdavači ove knjige bili su svesni jednog problema koji se javlja kada se Koraksovi crteži vežu za period u kome su nastali, u ovom slučaju za deceniju koju je obeležio Milošević. Jer mnogi od njih se lako odvajaju od vremena svoga nastanka i nalaze mesto i u ovom našem vremenu, aktuelni su i u novom kontekstu. S druge strane, ima dosta karikatura koje je Koraks kasnije napravio, i danas ih pravi, koje kao da gore od želje da se pridruže onima iz devedesetih godina, mogu da se šetaju tamo-vamo“, govori u svom stilu Ivan Čolović.

Tamo-vamo – „Trajno prošlo vreme. Hronologija 1990-2001“, za koju nam je svima jasno da će se nastaviti, da će ova knjiga koja je pred nama biti umnožavana, ali i da će biti nove hronologije, da je knjiga u nastavcima, da smo svi učesnici tih nastavaka i da se od mnogo čega može pobeći u beskrajnom i besramnom zlorabljenju teze da se samo glup čovek ne menja, baš kao i od teze da istorija treba distancu da bi bila objektivna, ili od stava da „muze ćute kada topovi govore“, ili od „argumenata sitne dječice“, šta je sve smišljeno da se ne rizikuje, da se otkloni trenutak izjašnjavanja, da se čovek skloni ako je pametan, da se polako i sigurno, dugim radom, dođe do jednog ktoničnog stanja društva u kome se, ipak, i oni koji su bili dovoljno pametni da se sklone, kreću, ako ništa drugo, po razrovanim putevima, i sve prljavijim ulicama.

Ali, Koraks nije ćutao. On je „zazveketao oružjem“ (parafraza iz Robespjerovog govora u drami „Dantonova smrt“ Bihnera). Ili, odigrao je ulogu mladoga Kamij Demulena, on naime nije bio vičan govornik kao njegovi saborci Danton, Robespjer i Sen Žist, ali je zato izmislio plakat, jurio je po Parizu i vešao svuda gde je stigao svoje objave.

Nema čoveka koji se manje „dere“, ili koji manje viče, ili koji manje niti zbori nit romori, a toliko kaže kao Koraks. I to nepogrešivo. Koraks jednostavno ume da nacrta ono što svi misle, ali ne umeju tako dobro to da izraze, on je jedno javno mnjenje po sebi, forum, ili ono što se zove umetničkom istinom.

Eto, jačom od svega i od svih „izvinjavajućih zabluda“.

Zato je veče promocije Koraksove knjige bilo tako događajno, zato niko nije hteo da ide kući, ljudi su želeli da budu zajedno, u jednoj društvenosti koju je unela kritika i vlasti i društva, i situacija i likova, i teksta i konteksta (Koraksova). Svečani ton, događajni, davala je upravo ta društvenost, i, uostalom, potreba da se stvari sumiraju, da se vremena organizuju u glavama ljudi, da se prošlost koja traje stavi u neku vrstu mentalne kontrole, da se unese svest u „Trajno prošlo vreme“, da se uspostavi „hronologija“. I da se Koraksu kaže – svaka čast.

(Izdavač Alexsandrija press, za izdavača Dušan Veličković, glavna urednica izdanja Branka Prpa, autor karikatura Predrag Koraksić Corax, priređivači Slobodan Mandić, Vladimir Mijatović, Nada Korać, lektura Nataša Nikolić, prevod Stanislava Lazarević, dizajn Dragan Lacmanović, prelom AvantgardeDesign, Beograd 2014)

Predgovore su napisali, odgovarajuće i sa odgovornošću Bora Ćosić, Dušan Makavejev i Vladimir Pištalo. Knjigu je na promociji prodavao pisac Ivan Jovanović.

Knjiga je, na svu sreću i pamet, i na srpskom i na engleskom. Pri tome, štampana je na lakom papiru, može se poneti, što ovu knjigu čini inovativnom u odnosu na sve godišnjake i almanahe, uglavnom statističke (bez autorefleksije) i kada se o pozorištima radi, godišnjicama, teškim knjigama na kunzdruku, tako da sam sigurna da će ih svaki gost, svako kome su poklonjene ostaviti u hotelskoj sobi, to se ne da nositi sa sobom.

Koraks „Trajno prošlo vreme – Hronologija 1990-2001“ je za poneti i nositi.