VIP samoća

Drugačija se odvijala hronologija, cenjeni publikume. Najpre sam napisao (i Danasu otposlao) novogodišnju portret, pa sam tek posle savio repić i otišao do pustoline u Nemanjinoj da napravim intervju sa Overlordom. Beše to, dobro pamtim, u svetu neđelju. Dan neradni, a „na vladi“ – samo Vučić i kafekuvarica. Sami samcati! I to ne samo zbog intervjua. Vazdan je nekih sastanaka Vučić imao. Čim je isteklo vreme predviđeno za intervju, Overlord se izvinio i otišao drugim poslom, pa ne stigoh da ga pitam – ne da li je usamljen – nego šta misli o Ljušićevom teroru u Službenom glasniku. Šta da očekujemo od državnih službi – to sam hteo da ga pitam – ako nam je Službeni glasnik takav kakav jeste. To jest – nikakav!

Siguran sam da Žarković – stari lisac – dobro zna da je moja opaska o Overlordovoj samoći tačna. Ali možda ne znate vi, cenjeni publikume, pa ću sad da vas prosvetlim. U zemlji Srbiji, naime, popularnost – pogotovo velika popularnost, a još pogotovije politička – ne donosi ništa dobro. Desanka Maksimović je bila u pravu – mi smo, fakat, zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, što samo po sebi nije ništa zazorno, naprotiv, naš problem je što smo digli ruke od sela i zemljoradnje, a sačuvali – šta sačuvali, stostruko ojačali – seljački mentalitet. O tome je nadahnuto pisao još jedan pesnik – Dučić, ali mu je posmrtno sugerisano da te redove ne uvrsti u sabrana dela.

Osnovna karakteristika seljačkog mentaliteta je odsustvo vere u bilo koga i u bilo šta, osim u sopstvenu guzicu. Rđavo istorijsko iskustvo? Može biti, ali ja lično držim da dobra istorijska iskustva ne postoje na ovom guravom svetu. Pomenuo sam, kako red i nalaže, dva pravoslavna srpska pesnika, valjda će mi biti oprošteno ako pomenem i jednog katoličkog slikara, Salvadora Dalija, koji je, vaktile, izgovorio mudru rečenici: „Ljudi koji ni u šta ne veruju, nisu u stanju ništa ni da urade.“

Šta, dakle, „rade“ ljudi koji ništa nisu u stanju da urade? Eh, šta? Čekaju da umesto njih neko drugi uradi ono što mora biti urađeno. Kada im se učini da se takav, svemoćni i radišni dilber pojavio na horizontu, onda ga obaspu toplom ljubavlju i počasnim građanstvima dibidus poseljačenih gradova. Ali, vreme neumitno prolazi, svemoćni dilber – po prirodi stvari – nije u stanju da oposli sva posla i da ugodi svim guzicama, pa mu u jednom trenutku popularnost drastično opadne. I u tom momentu svemoćni dilber – naročito ako je vredan i radišan – uviđa da je sve vreme zapravo bio sam. Jel ti sada, Žare, jasno na osnovu čega sam zaključio da je Vučić najusamljeniji čovek u Srbiji? Nastavak sledi u sutrašnjem broju.