Više nego

Čitam tako pre neki dan pogovor za knjigu izabranih novinskih tekstova Bore Stankovića i u pogovoru pročitam da je neko piskaralo – u ono vreme vrlo mladog najstarijeg dnevnog lista na Balkanu – pisca „Nečiste krvi“ optužilo da „pljuje po svemu što je srpsko“. Nije to sve što sam saznao iz rečene lektire. Saznao sam, na primer, da je Radoje Domanović, pisac besmrtne „Stradije“, bio član Radikalne stranke. Ono, fakat, nije Radoje video mnogo vajde od svoje radikalnosti. Nije se uklapao u radikalski veltanšaung, koji je – uzgred – bio vrlo sličan svetonazoru jučerašnjih (i današnjih) srpskih radikala.

Kad smo već kod srpske političke terminologije, ja najbolje volim sintagmu „više nego“. Nema ovde, cenjeni publikume, izborne pobede, makar to bila pobeda u Donjem Pičkovcu, koja nije „više nego ubedljiva“. Postoji u toj sintagmi nešto metafizičko, maltene duhovno, nešto što svedoči o težnji „više nego ubedljivih“ pobednika da se uzdignu iz skučenosti materijalnog sveta, to jest iz kaljuge besramnog laganja, lopovluka i besplatnih krkanluka. Džaba, međutim, pobednici kreče! Duh je srčan, ali je telo slabo. Pusto tursko na kraju uvek odnese „više nego ubedljivu“ pobedu, pa – po tradiciji – ostajemo u drljavom svetu gorepomenutih orijentalizama.

Na šta ciljam ovom tiradom? Kako na šta? Na povratak Vuka Jeremića. Predsednik sveta se, dakle, trijumfalno vratio u otadžbinu, ka i vazdan spreman da da sve od sebe za njenu dobrobit i napredak. Samo postavlja se pitanje – kako? Znate što je rekao vladika Rade – malo rukah, malena i snaga. Da bi dao his best, Jeremiću je potreban institucionalni okvir, to jest politička partija, a iz domicilnog DS-a je, setimo se, isključen. Šta sad? Kako šta? Bar partija imamo za izvoz. A svakoj od njih su potrebni ljudi posebnog kova. Pa je, saglasno tome, nekoliko srpskih partaja pokazalo spremnost da u svojim redovima vide Jeremića, kapaciteta. Tu se opet vraćamo na „više nego“. SPS je izjavio da je Jeremić „više nego“ dobrodošao u njegovim redovima, čime je „više nego“ isprednjačio narodnjacima, koji bi samo vrlo rado razmotrili mogućnost da budu pojačani predsednikom sveta, dočim je poslovično uzdržani DSS bio donekle uzdržan glede afilijacije Jeremića Vuka. Karte su, dakle, na astalu, na Vuku je samo da prelomi pametno.

Šta ja tu sad zakeram, ciknuće komentatorski mrsomudi. Šta mene, upitaće, boli Crven Ban kome će se Jeremić prikloniti carstvu. Nema potrebe da se toliko uzrujavaju. Vaistinu me boli Crven Ban u kojoj će stranci predsednik sveta nastaviti „više nego“ uspešnu karijeru. Ali ipak se pitam, kakvog je to kova političar za koga su zainteresovane sledeće (jebene) stranke: jedna, SPS, stranka levice; druga, SNS, desnog centra centar i treća – DSS, koja izmiče svakoj klasifikaciji. Hvala na pitanju.