Zašto baš sada

Činjenica je da su Pajtić i njegove demokrate za svoj u svakom slučaju riskantan politički potez odabrale čudan momenat – blokada briselskih pregovora o Kosovu i napori da se ona probije, kao i neoubičajen metod – desant, čak bez dogovora s koalicionim partnerima. Degradirajući odnos prema manjim strankama manir je demokrata od početka ere Borisa Tadića do danas, ali bar je DS uvek bila ta koja misli na širu sliku, tako da preklapanje pokušaja da se pitanje tretmana Vojvodine stavi u fokus uporedo sa uzavrelim naporima da se dođe do dugoročnog rešenja problema Kosova ne može biti slučajnost. A kome to odgovora zaista je teško shvatiti. Pa i za interese samog Pajtića, i njegov odnedavno poljuljani imidž neupitnog broja jedan u Vojvodini, ovo deluje kao pucanj u sopstvenu nogu.

A nije Bojan Pajtić naivan, iako ga se dobro sećamo i s kraja devedesetih kao skromnog, pristojnog, sramežljivog „popinog sina“, portparola DS u Novom Sadu. Od tada zabeležio je evo rekordni treći mandat na čelu vojvođanske vlade i pozicionirao se kao drugi čovek DS, čak sa stabilnijom pozicijom od Đilasove, a od pokrajinskih demokrata izgradio je najbolje strukturisanu organizaciju unutar te donedavno najveće i najmoćnije političke partije u Srbiji. Izborio je snaženje autonomije Vojvodine, mada uz mnogo kompromisa. Vojvođani, generalno, i dalje žive bolje od mnogih u Srbiji, ali statistike ukazuju na sve manju prosečnu plati, a sve veću nezaposlenost. U poslednje vreme, pogotovo uz snaženje SNS i zamajac Vučićeve borbe protiv korupcije, sve više do izražaja dolaze Pajtićevi minusi, a plusevi blede. Razvojna banka je propala, afera oko Fonda za kapitalna ulaganja sve je glasnija. Opozicija na pokrajinskom nivou oličena u SNS, SPS i DSS, i pored manjka glasova u parlamentu, sve je agresivnija.

Kada se na sve ovo nadoveže najnovija serija izbornih poraza, nije teško uvideti da Pajtić prolazi kroz loš period. DS je, s listama koje su nosile njegovo ime, izgubila dopunske izbore za Skupštinu APV u tri opštine, a sada i lokalne u Kovinu. To realno nisu posebno teški gubici, s izuzetkom malog Kovina radi se o sredinama u kojima DS nikada nije dobro stajala, i nisu dovoljno „reprezentativni“ za neke globalnije pokazatelje Pajtićeve političke (ne)moći i popularnosti. Ipak, kada za protivnike imate naprednjake, socijaliste i dinkićevce, dakle nosioce vlasti na republičkom nivou, svaka greška skupo se plati.

Zašto baš sada rizikovati toliko s Deklaracijom o Vojvodini – čiji sadržaj po sebi nije sporan – i zašto pritom ne konsultovati partnere iz LSV i SVM, pitanja su na koja samo Pajtić i njegovi najbliži saradnici imaju pravi odgovor. Loš potez je načinjen. Političke tenzije su dodatno povećane. Opet se u javnosti govori o separatistima, izdajnicima, dobrim i lošim Srbima… Nikada ništa dobro iz toga nije proisteklo. Pajtić treba da se povuče. Sa Deklaracijom. Ili će u ne tako dalekoj budućnosti morati da se povuče iz Banovine. Posao na Pravnom fakultetu mu je svakako garantovan.