Bilo bi dobro da imamo više kritički angažovane umetnosti u ovakvoj u društvenoj stvarnosti kakva često bila naša. Jedna ovakva izložba pokreće uvek aktuelno pitanje da li umetnik treba da bude pasivan, ravnodušan u odnosu na postojeću ili prošlu društvenu stvarnost. Da li treba da se bavi samo likovnim problemima zatvarajući se u ljušturu svog ličnog sveta, sveta samozadovoljnog estetiziranja ili treba da se kritički angažuje kroz sociološko kritičke pa i politički obojene poruke. Ali ne zabravljajući na obavezu izražavanja takvih poruka pre svega likovnim jezičkim sredstvima.
Na postavljena pitanja dva vajara M. Nešić (1934) i R. Marković (1957), udruženi zajedničkom izložbom skulptura daju najbolji mogući odgovor. Iako su različite starosti, oni su bliski po načinu razmišljanja i umetničkom pristupu. Na ovoj komplementarno zamišljenoj izložbi oni se povezuju kroz kritički angažovanu priču o uzrocima i sličnu poruku o posledicama.
Najbolje je da citiramo kratko, sažeto objašnjenje R. Markovića povodom osnovne ideje i namere ove izložbe: „Radovi na izložbi… jesu osvrt ove dvojice umetnika na odnose koje uspostavljaju oni koji imaju moć i silu i one koji trpe posledice. Bliska prošlost nažalost je samo jedna od scena u ovoj večitoj istorijskoj predstavi u kojoj se nesreća običnih ljudi predstavlja kao njihov najveći interes upotrebom raznovrsnih metoda, manipulacijom i propagandom kao i pretnjom odnosno upotrebom sile. S obzirom na sličan umetnički program i senzibilitet a različitost u formi, smatram da će mali dijalog koji ova dvojica umetnika imaju u okviru prve od niza zajedničkih izložbi pomoći i uspostavljanju dijaloga u širem smislu…“
M. Nešić je prve „mrdalice“ napravio krajem sedamdesetih godina prošlog veka. One su bile značajna prekretnica u njegovom razvoju kao i jedinstvena pojava u kontekstu beogradske skulpture. Inspirisane vašarskim igračkama, skulpture-mrdalice istovremeno su i provokativne i osvetnički zajedljive, ironične smicalice. Privid njihove igračke funkcije samo je mamac za publiku. Zabavljačka radoznalost posmatrača uvek se završavala gorkim osmehom. Jer njihova tematika je patologija savremenog društva, a simptomi te patologije su: manipulacija, otuđenost, destrukcija, licemerje, agresivnost, bolesno vlastoljublje, simptomi tipični za birokratske i otuđene sisteme. Glavna interakciona sila u tako izopačenim sistemima u kojima je čovek tretiran kao robot je manipulacija. Govornici i manipulatori u delu „Ja sam za slobodu“ su meta krajnje sarkastične ironije. S oreolom na glavama i i ručkama za navijanje, ovi govornici visoko podižu ruke kad im se povuku ručkama konci za pokretanje. A njihova tri otvora i vodovi – od dušnika prema ustima kao i zadnji i prednji za nuždu, Nešićevom slikarskom intervencijom tu su izjednačena. Oni su tako neštedimice podvrgnuti ruglu.
Predmetne skulpture i instalacije Radeta Markovića svojim porukama se odlično povezuju sa porukama Nešićevih mrdalica kao „posledice“ Nešićevih „uzroka“, kako su ih umetnici nazvali u samom naslovu izložbe. Zagovorništvo militarizma, otuđene moći, politike sukoba, rata, osvajanja i nametanja svoje volje drugima, malima i nemoćnima, kao fenomen društvene degeneracije u kojoj se takođe koristi manipulacija, propaganda, pretnja čak i upotreba sile, sve to je na svojevrstan način Marković iskazao u svojim skulpturama. Pomenimo samo dva karakteristična dela iz ciklusa „Vojničkih kofera“: Žrtva, 2014 i Ranjen, 2016. Na prvom kofer je izrešetan mecima, na drugom je uvijen u širok i krvav zavoj. Iz istog ciklusa izdvajamo i kofer preobražen u streljačku metu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
