Dela mladih autora i istorija srpske animacije

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; } – Verujem da BFF predstavlja značajno mesto za mnoge filmske stvaraoce. Festival pruža jedinstvenu priliku gde mladi autori mogu da predstave svoj rad i upoznaju se sa radom svojih kolega, filmskih stvaralaca iz regiona i iz sveta. BFF je tako mapiran kao značajna i inspirativna raskrsnica za pre svega kratke filmove koji tako retko imaju priliku da budu prikazani van festivalskih događaja. Te s toga, uvek je zadovoljstvo učestvovati u ovakvim susretima – objašnjava Dean Radovanović, reditelj kratkog igranog filma „Paradigma“.

On ističe da je tema njegovog ostvarenja sadržana u nazivu.

– Paradigma je danas to tako generalan i višenamenski pojam. Tako je i film paradigmatski-konstrukt, likovi u filmu su upravo „tvorci“ paradigmi, Nastavnik – čiji je posao da paradigmatski uspostavi odnos između mladog uma i sveta koji ga okružuje, Roditelji – koji operiraju u mikrosvetu tog mladog uma, često nesvesno – i, na kraju, neki nepoznati činioci onostranog, entiteti koji se opiru logici i razumu, redu i sistemu. Kako to uvek i biva, svi se oni bore za taj mladi netaknuti um dok u njegovom odsustvu konstruišu svetove prema sopstvenim željama i strahovima – naglašava reditelj.

Kratki dokumentarni film Dore Filipović „Pogledi zatvorenih očiju“ govori o čulu sluha kao osnovnom i najvažnijem sredstvu komunikacije.

– U centru pažnje nalaze se slepi i slabovidi ljudi koji nas upoznaju sa njihovim načinom života uz pomoć zvuka i svojim razmišljanjima o zvuku. Pošto sam po profesiji snimatelj i dizajner zvuka, želela sam da kroz film publici „osvestim“ čulo sluha i da ih kroz intervjue slepih i slabovidih ljudi podsetim da je vrlo važno da slušamo zvuk oko sebe, da slušamo jedni druge. Tako je rekao i jedan od sagovornika: „Zvuk je čarobni prostor koji me okružuje, ispunjava i izaziva“ – napominje autorka.

Zvuku i muzici posvećen je i film Luke Popadića „Ringišpil“.

– Film je nastao u okviru međunarodnog filmskog kampa Interakcija u Požegi. Ideja mi je bila da snimam nešto sasvim drugo, ali kad sam upoznao Raspevane Požežanke, znao sam da moram da snimim film o njima. Ta životna energija i radost, ali i krhost, fascinirala me od prvog trenutka – ističe Popadić.

„Vijetnam“ Jovane Kovanović govori o naselju na opštini Voždovac.

– Kada sam otkrila Vijetnam, na prvi pogled me je privukao svojim osobenim izgledom, a onda sam se zainteresovala za istoriju i poreklo naziva ovog malog, izolovanog dela velike beogradske opštine Voždovac. Tako sam počela da upoznajem njegove stanovnike, prvo mlađe, potom i starije i njihove priče su me inspirisale da napravim ovaj film. Vijetnam je vizuelna monografija jednog specifičnog životnog prostora, coming-of-age dokumentarac o značaju detinjstva i prijateljstva i priča o tome kako okruženje u kojem odrastamo oblikuje naš karakter u mladosti i utiče na naš život u celini – naglašava rediteljka.

Pored mladih autora, na festivalu se mogu videti i filmovi njihovih iskusnih kolega. Tako je, između ostalih, sa novim naslovima na BFF prisutan i jedan od najznačajnijih srpskih animatora i karikaturista Borislav Šajtinac, koji je 2010. godine na Martovskom festivalu nagrađen priznanjem za životno delo. Deo ovogodišnjeg programa su njegov novi dugometražni animirani film „Hotel sa 12 zvezdica“, zatim kratki „Politika“, koji se takmiči za nagrade u okviru međunarodne selekcije (film je francuske produkcije), kao i „Analiza“ iz 1968, koji je deo programa koji predstavlja DVD izdanje pregleda istorije animacija u srpskoj kinematografiji „Srpski animirani film 1“.

– Većina mojih filmova je nažalost izgubljena, ali sačuvane su neke kopije, izvorni materijali su ili uništeni ili izgubljeni, što nije za pohvalu. Moram da priznam da ne poznajem stvarne početke našeg animiranog filma, za mene će biti pravo otkrovenje da to vidim. U ono vreme, moje vreme da kažem, dominacija je bila u Zagrebu. Oni su imali kompletno opremljen studio, sjajne autore, sve mogućnosti finansijske, tehničke itd. Pošto je to bilo u sklopu jugoslovenske kinematografije, nije postojala potreba da se razvija drugi studio koji će da konkuriše Zagrebu. Moja pojava je počela upravo da proizvodi neželjene konkurentske odnose između Neoplante i Zagreb filma, što niko nije ni planirao ni želeo. Za mene animirani film u Srbiji počinje u vreme kad smo Nikola Majdak i ja počeli da radimo zajedno neke filmove, ali pre toga ja nisam imao nikakvog iskustva jer nije bilo mogućnosti da se ti filmovi negde vide, nikad to nije bilo u nekom programu ili na televiziji. Svi autori koji su radili u vreme kad i ja, jedina inspiracija nam je bio američki animirani film, ruski animirani film, sve što je dolazilo iz inostranstva. Tako da me vrlo zanima da vidim šta se tu događalo – kaže Šajtinac.

Na osnovu onoga što je pogledao na ovogodišnjem festivalu, on ističe da je produkcija kod nas vrlo raznolika i bogata.

– To može da se primeni i na nivo svetske animacije. To je rezultat savremene situacije gde je danas svakom čoveku koji ima smisla i želje da napravi film dostupna tehnika za to, što ranije nije bio slučaj. Ranije se radilo mnogo teže, komplikovanije i skuplje. Zahvaljujući tom otvorenom pristupu tehnologiji i tehnici dostupnoj svima, mene ipak čudi da nema još više raznolikosti, pogotovo u animaciji. Animacija je još uvek skučena između one klasične i ove moderne, kompjuterske. Ipak ima tu raznoraznih događaja, pokušaja i eksperimenata. Mislim da se animacija mnogo više i brže razvija nego klasičan, igrani film, koji je vezan za neke druge stege – zaključuje reditelj.