Dobri pisci i dobra publika

To je samo deo neobične i mnogima još uvek neobjašnjive atmosfere tokom susreta pisaca iz regiona i čitalaca na užičkom knjiženom festivalu pod nazivom „Na pola puta“. Četiri dana u učionicama Užičke gimnazije bilo je kao košnicama, jer su pisci držali redovne časove književnosti gimnazijalcima, a uveče su, takođe u dupke punoj sali male scene NP Užice, javno čitali svoje tekstove, na šta je publika reagovala apaluzom, smehom, povremenom tišinom i zamišljenošću, ushićenjem… Mala scena u užičkom pozorištu, koja i nije tako mala- posebno ne za književne večeri, ali zbog izuzetnog interesovanja Užičana, nije bilo dovoljno stolica, pa su neki morali da se sede na podu. Odsustvo komfora nije im smetalo.

„Bio sam na mnogo književnih festivala u svetu i ovo je jedan od najzanimljivijih i najuzbudljivijih festivala. Ono što zadivljuje jeste činjenica da su organizatori uspeli za osam godina da stvore vernu publiku koja se stalno obnavlja novim učenicima Užičke gimnazije koji sa zadovoljstvom, što je pomao zaboravljeno, čitaju knjige pisaca koji dolaze ovde. Sa piscima razgovaraju i očigledno znaju da prepoznaju šta je to dobra literatura i da to nagrade dugotrajnim aplauzom“, rekao je za Danas pisac i prevodilac David Albahari, koji skoro dve decenije živi u Kanadi, a potom opisao svoja osećanja kada ga je publika pozivala na bis:

„To je zaista bio nezaboravan trenutak. To je trenutak koji se pamti i vraća čoveku veru da je ono što je uradio ipak došlo do čitalaca i da ga, na neki način, to obavezuje da nastavi da radi i da se nada da će pri nekom drugom susretu doživeti slično priznanje. Za mene je to bilo veliko priznanje“.

Saša Stanišić, mladi pisac, koji je kao dečak devedesetih godina prošlog veka, zbog rata u Bosni i Hercegovini, bio prinuđen da napusti rodni Višegrad i da se preseli u Nemačku, takođe je bio oduševljen užičkim književnim čudom, koje već osam godina organuzuju Ružica Marjanović, profesorka književnosti i Užičkoj gimnaziji, i Nenad Veličković, pisac iz Sarajeva.

„ Osim susreta pisaca iz bivše Jugoslavije, dragoceno je i to što su gimnazijalci tako angažovani u njegovoj pripremi i realizaciji. Sa učenicima sam se družio i nismo razgovarali samo o književnosti , već i o muzici, gradu i drugim temama. Ta vrsta povezivanja pisaca i mladih čitalaca sa razorenog prostira nekadašnje Jugoslavije predstavlja jedinstven doživljaj. Atmosfera je sjajna, publika neće da ide kući, slušali bi čitanja i predavanja do prekosutra“, kaže mladi pisac, a potom u emotivnim naboju poručujue: „Ako ovaj festival ikad bude finanijski ugrožen, ja ću dati pare da opstane!“

Ni Rumena Bužarovska,takođe mlada spisateljica i prevoditeljka iz Skoplja i docentkinja na Katedri za američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju, koja je objavila dve zbirke priča („Žvrljotine“ i „Osmica“) i nekoliko studija, nije krila iznenađenje užičkim festivalom. Ona je pročitala priču „Pribor za goste“ koju je, za tu priliku, sa makedonskog na srpski jezik prevela Marija Avramović, bivša učenica Užičke gimnazije.Oduševljena sam atmosferom i brojem prisutnih. Moji studenti baš i ne vole da čitaju knjige kao što vi to volite“, obratila se publici književnica iz Skoplja, dodavši da je iznenađena izuzetnom posećenošću i predavanjima u užičkoj gimnaziji.

„Ovo je kao neka idealna književna republika“, poručila je književnica koja piše priče iz svakodnevnog života, o jednostavnim stvarima, jer takve priče, kako je rekla, voli i da čita.

Đerđ Serbhorvat, jedan od najinteresantnijih vojvođanskih mađarskih pisaca, nakon svedočenja da je svoje ime promenio kako bi se na taj način legitimisao kao pisac na srpskohrvastkom jeziku, koga više nema, čitao je deo iz svoje knjige „Majstor i pandur Egipćanin“.

„Bio sam na mnogim književnim festivalima i kampovima čiji su organizatori pokušavali da uključe mlade ljude. Međutim, na ovom festivalu to nije problem, a to je zasluga profesorki književnosti u Užičkoj gimnaziji, koje očigledno dobro rade svoj posao i interesuju se za savremenu književnost“, ocenio je Serbhorvat, a potom dodao da se to ne dešava u drugim mestima, jer profesori nisu zainteresovani za savremenu književnost, a time ni učenici.

Osim njih, gosti Užica bili su Emir Imamović, Bekim Sejranović, Mileta Prodanović, Boro Kontić, autor zanimljivog i provokativnog filma „Bez naslova“ o Ivu Andriću koji je prikazan na festivalu, Dejan Ilić, Vojo Šindolić i Nenad Veličković, koji je izveo pravi performans tako što je iza improvizovanog televizijskog ekrana na televiziji nazvanoj TV Orvel, sa dva kanala – Farma i Veliki brat, čitao jetke i duhovite „vesti“ iz regiona i publiku doveo do urnebesnog smeha, a potom je prisutne vratio u surovu realnost čitajući svoju kolumnu „Preokreći se sine“.

Iako je bio najavljen, Predrag Lucić iz Splita nije mogao da dođe zbog privatnih obaveza, a Vojo Šindolić je duhovito rekao da je kao „Lucičev brat iz Dubrovika“, preuzeo i njegov deo programa. „Bio sam dubrovački republikanac na privremenom radu u Užičkoj republici“, poručio je Šindolić, dodavši da su učenici tokom njegove radionice prevođenja sa engleskog bili odllični.

„Nekoliko učenika su za neke pesme imali fenomenalna rešenja. Oni su to rešavali za desetak minuta, a meni je trebalo dvadeset godina“, pohvalio je gimnazijalce Šindolić.

Užički srednjoškolci ugostili su i svoje vršnjake iz klubova čitlaca iz nekoliko gradova Srbije, studente književnosti sa Univerziteta u Sarajevu i Karlovog univerziteta u Pragu. Tokom programa „Svako ima nekog koga nema“ predstavljeno je stvaralaštvo Vladimira Bulatovića Viba.

Naredni susret pisaca i čitalaca zakazan je za sledeći april, takođe u Užicu, na pola puta između Beograda i Sarajeva.