Kazanovu bi zaprepastio današnji manjak erudicije i mašte

Na Maloj sceni Madlenianuma za večeras je najavljena premijera komada Miodraga Ilića „Kazanova protiv Don Žuana“ u kojoj glavnu ulogu – čuvenog venecijanskog zavodnika i ljubitelja žena, tumači Predrag Ejdus, koji u ovoj predstavi prvi put potpisuje i režiju. Ovim povodom Predrag Ejdus u intervjuu za Danas govori o radu na svom rediteljskom prvencu, ulozi Kazanove, političkom teatru, (ne)prilikama u srpskoj kulturi.

* Kad kod glumca i pedagoga sa iskustvom kao što je Vaše dođe trenutak da reši da se bavi i režijom?

– Ja sam o tome odavno razmišljam, ali nažalost znam koliko je režija kompleksan posao i zahteva, rekao bih, renesansno znanje. Nije samo završiti režiju i naučiti teoriju režije. Morate poznavati još mnoge druge stvari – imati šire obrazovanje, razumeti se u slikarstvo, muziku… Ovo je kamerni komad sa tri lica, ima jedinstvo mesta, jasna mi je bila epoha – bio sam svestan da u formi moramo da sačuvamo kasni rokoko i da je najbitnije da se glumcima objasni taj stil igre, da je ujednačimo i da svo troje osetimo i nađemo jedinstvenu meru ironije i distance, pa čak i malo persiflaže. Meni se čini da je ovo jedna vrsta pučko-filozofsko-poetskog teatra. To ne postoji kao žanr, ali svega toga ima u ovom komadu.

* Više puta se rekli da Vas je privukao „dobro skrojen“ tekst Miodraga Ilića.

– Kod gospodina Ilića, kog sticajem okolnosti jako dugo znam i sa kojim sam svojevremeno sarađivao u Narodnom pozorištu, ima nekoliko zanimljivih teza. Najpre taj sukob dva poimanja muško-ženskih odnosa kod dva ekstremna predstavnika – Dun Žuana, mitske ličnosti koja ima osvetnički odnos prema ženama nasleđen iz katoličke dogme i koji je, rekao bih, epikurejski sadista, i Kazanove, romantičnog ljubavnika koji svakoj ženi prilazi na poseban način, uz poštovanje ženskih osobina i psihologije. Don Žuan se prema legendi ženio 1.003 puta, a Kazanova je imao mnogo verenica. NJegova autobiografija govori da je možda samo jednom u životu bio zaljubljen i to nesrećno. U suštini, on se zabavljao. U memoarima pominje neke 132 veze, koje su bile avanture za jednu noć ili neko kratko vreme i to sa ženama iz različitih društvenih slojeva, jer se kretao od dvorova do bordela i krčmi po Evropi.

* Šta je najveći glumački izazov u tumačenju istorijske ličnosti sa mnogostrukim znanjima i renesansnim talentima, a koja je i danas sinonim za zavodnika?

– Nešto slično nisam dosad imao u svom repertoaru, iako sam igrao dosta istorijskih likova. Ono što je okolnost u ovoj drami jeste problem starenja. Kazanova je u najpoznijem delu svog života, negde pred smrt, čak po ovoj drami i umire na kraju priče. Ima tu i određene sete. On je sada daleko od razuzdane gomile i svih tih avanturističkih događanja. Jako je osiromašio, živi kao bibliotekar u dvorcu jednog grofa u Češkoj, koji ga je na neki način prihvatio kao dvorsku budalu – kad ima visoke goste, poziva Kazanovu da im uz večeru i vino priča svoje ljubavne i političke anegdote, razne zgode iz svog života. Kazanova pri tome piše i svoje memoare, priseća se svih tih događaja, ne samo žena, nego i vremena političkog promišljanja. To je vreme Francuske revolucije. On nije bio veliki ljubitelj ni Roberspjera, niti revolucije. Naprotiv. Tako da svega ima u tim njegovim povestima koje povremeno govori publici, a tu je jedan žal za mladošću, jer kroz to pisanje on shvata da je njegov način života bio pomalo uzaludan i da ga sve te pustolovine nisu baš prosvetlile do kraja, bez obzira što je u njemu i dalje velika žudnja, čežnja, sentiment, uzbuđenje, jer kaže: „I kad umrem, moja neugasla strast lebdeće nad tobom, ženski svete“.

* Kako bi se Kazanova snašao u današnjem vremenu?

– Mislim da je za današnje vreme potrebno mnogo manje erudicije, mašte i da bi on bio zaprepašćen jednostavnošću. Kazanova, između ostalog, u ovom komadu kaže: „Radije biti varalica, nego prevaren u svetu koji obožava da bude prevaren“. I mi živimo u svetu ogromnih zabluda i ogroman broj ljudi je prevaren od sopstvene političke elite, banaka, svetskog sistema… LJudi čak vole i hoće da su prevareni, svesno ili nesvesno. Kazanova je isto u takvom vremenu živeo i tako se ponašao. Kaže: „Čast je smrt slobode“, ali se s druge strane ne može se reći da je bio hulja. On je bio avanturista koji je pokušao da se u raznim oblastima života snađe, ali za razliku od današnjih lopova i prevaranata, uopšte ga nije interesovao novac – bacao ga je i razbacivao dok nije na kraju osiromašio.

* Tokom osamdesetih godina rado ste igrali u političkom teatru, zato što je, kako ste nedavno izjavili, postojalo osećanje da pozorište može nešto da promeni. Zbog čega danas, ne samo u pozorištu, nema osećanja mogućnosti promene, pa čak ni pobune?

– Društveno angažovanog teatra će uvek biti. U vreme kad se pojavio politički teatar svi smo osećali da onaj ortodoksni tvrdi komunizam polako mora da doživi određene reforme. Ko je prošao „lipanjska gibanja“ i ostalo zna šta su bili zahtevi studenata, a tu je i priča o raznim temama koje ni u književnosti ni u pozorištu nisu bile moguće – od Golog otoka pa nadalje. To se mojoj generaciji koja je tada počinjala činilo veoma važnim, jer smo verovali u mogućnost promena, ali ne revolucionarnih – bar ja nikad nisam mislio da je revolucija moguća, nego da se sam sistem menja iznutra metodom malih koraka. Dosta naivno. Ali, ipak, događale su se neke promene. Bar u vreme kad sam ja odrastao. Osećalo se otvaranje prema Zapadu, kad je reč o kulturi, umetnosti, garderobi, stilu, muzici, književnosti… Stizale su nam sve zanimljivije drame, mogle su da se igraju… Iako smo živeli u jednom skromnom i siromašnom društvu, bili smo sve slobodniji. Kad sam završio akademiju tih sedamdesetih, počinje bum političkog teatra. Radili smo ga u SKC, Pozorištu pod razno i onda smo doživeli zabranu „Tikava“ u JDP, pa „Kape dole“ u Ateljeu i na kraju, kao finale – zabranu predstave „Karamazovi“ Duška Jovanovića 1980, na nekih 15-ak dana pre Titove smrti. To je bolna tačka, koja je ostala u priličnoj meri gorko iskustvo, jer smo smatrali da smo napravili izvanrednu predstavu, koja bi sigurno dugo ostala na repertoaru. Što sam bio stariji, postajalo mi je jasnije da umetnost i pozorište teško mogu da naprave neke velike društvene promene, nego da se jednostavno treba baviti, a ja to volim, društveno angažovanim komadima, temama koje pokreću neka razmišljanja, ali ne zbog političkih ambicija da menjam trenutno društveno stanje. Manje-više sve je to isto u suštini. Problemi ostaju – problemi kulture, obrazovanja, da ne govorim o ekonomiji, pravnoj državi. Ništa se tu, nažalost, nije promenilo, iako smo imali na vlasti čitavu paletu od levice do desnice, centra.

Zapanjujuće je da je u vreme Miloševićeve diktature, koji se nije mnogo bavio pozorištem, možda je jedanput u njega ušao, pozorište bilo veoma aktivno, a ljudi u njemu u priličnoj meri opoziciono nastrojeni. U to vreme, ministar kulture bila je Nada Popović Perišić, za kulturu se izdvajalo šest ili sedam puta više nego sad u ekstremno demokratskom okruženju, pod znacima navoda. Sad imamo situaciju da je sve dozvoljeno, ali država nema interes da to organizaciono preuredi što je neminovno, jer institucije moraju da se menjaju i približe svetskim trendovima. Potrebno je da se ulaže što više, pre svega novca, da briga države bude daleko konkretnija i da ljudi koji se bave kulturom budu stvarno znalci tog posla koji imaju jasnu i društvenu i političku ideju šta u kulturi treba forsirati i u kom pravcu. Imamo Savet za kulturu u kom sede vrlo pametni ljudi, imaju ideje, ali se Ministarstvo u ovom trenutku ne obraća ni tom savetu, niti Savet ima bilo kakav uticaj na politiku u kulturi.

* Zvanično, Ministarstvo kulture svojim prioritetom smatra razdvajanje kulture od estrade. Vidite li pomak, iako smo društvo koje je prošlo kroz dramatičnu promenu vrednosnog sistema?

– Trenutno je, prema mom mišljenju, gore nego ikad. Govorim pre svega o pozorištu, jer to poznajem. Pozorište je stalno u krizi, od postanka. Ali, pojavljivali su se određeni pravci, ozbiljni umetnici, inovatori, revolucionari i pravili nov tip pozorišta, novu dramaturgiju. To je živelo i bilo prihvatano manje ili više. Ovde je problem što država niti prati ono što se u kulturi dešava, niti ima ambiciju da pospešuje ono što je dobro. Jer da bi neko pospešivao to što je dobro, on mora da ume to da vidi, a to mogu samo ozbiljni znalci. Ali, to je par ekselans političko pitanje. Nijedna od ovih vlasti, bilo demokratskih, levih, desnih, u svoje programe nije stavljala kulturu. Neki je nisu čak ni pominjali u predizbornim programima i obećanjima zato što je to za njih mala biračka skupina. S druge strane, neki umetnici su na izvestan način bili i iskorišćavani u tim kampanjama, a da kasnije nisu imali nikakvog uticaja na formiranje ideje da se o kulturi mora veoma ozbiljno razgovarati i da taj razgovor treba da vode značajni umetnici i kulturni radnici, a ne neki apartčici i ljudi koji pokušavaju da sebi pronađu sinekuru – uvale se negde da sole pamet.

* Posle ove režije čime ćete nas još iznenaditi?

– Imam puno novih ideja, ali i isuviše mnogo naslova u kojima igram. Razlog tome je što su mnogi od njih jako dugovečne predstave. „Kir Janja“ se igra 24 godine, „Mletački trgovac“ ide 13, 14 godina. Imam bar tri, četiri predstave koje idu više od 10 godina, što je inače u teatru retkost, ali se događa. Pozorište je pre svega kolektivni čin, a glumci vole da traju. Bavimo se jednim efemernim poslom i kad imate neki komad koji nekoliko generacija na sličan način doživljava, vole ga, cene, žele da ga gledaju, onda je to znak da ste uradili nešto malo univerzalnije nego što bi to bila jednodnevna mušica. Naravno da je bilo i takvih predstava – ima predstava koje publika ili neće da gleda ili ne razume i ima neki otpor, ali to je usud našeg posla. Kad se vratim unazad koliko sam naslova odigrao, ima sigurno jedno desetak koje i dan-danas držim u glavi kao neku ogromnu nepravdu – veliki trud, odličan rezultat, ali ponekad nije samo pitanje naslova, odziva publike, nego se pojavi novi upravnik i smisli da sve počinje od početka, stvara neku novu estetiku. Dođe i misli sad počinje sve od njega, kao da ništa pre toga nije postojalo. Takvi su najopasniji, a ima ih ne samo u pozorištu, nego na mnogim mestima.

Nije Sterija bio lud…

*Bije Vas glas da ste radoholik. Da li se tako glumac troši ili istovremeno i puni svoje „baterije“?

– Svako trošenje je i ponovna akumulacija. To je verovatno individualno. Ja se najlošije osećam kad ne radim, ali verovatno se količina rada vežba. Ne volim reč radoholik, malo je pežorativna – kao da neko mora mnogi da radi da bi dokazao da nešto vredi. Ja još ne osećam zamor materijala. Naprotiv. Kazanova će mi biti druga premijera za dva meseca. Pre nje smo u NP pravili „Rodoljubce“ koji su proglašeni za predstavu sezone. Posle predstave, to su bile ovacije. Šta ćete više, a pri tome radite nešto u šta verujete ne samo kao u umetnost, nego i kao društveno-angažovani doprinos nečemu što je ovde tabu tema – nacionalizam, šovinizam, lažno rodoljublje, što se u ovoj zemlji nije promenilo 150 godina. Nije Sterija bio lud kad je zaveštao da se ovaj komad igra 50 godina posle njegove smrti, jer je znao da bi ga obesili da je izveden dok je bio živ.

Političke i umetničke poluge

* Kako vidite upravničku krizu u NP, u kome ste i Vi jedno vreme bili upravnik i v.d. direktor Drame?

– Činjenica da upravnik nije izabran govori da nešto ne funkcioniše na relaciji između vlade i ministra. Tu je problem. S druge strane, tu je i problem upravnih odbora. Lično mislim da su oni političke a ne umetničke poluge, a naše institucije su postale socijalne a ne umetničke institucije. Ja o tome govorim već godinama i to je glavni problem našeg pozorišta.