Klesanje stripa

Kolekciju otvara „Ritam srca“, strip album koji je objavio u Italiji 1993, pre odlaska u Ameriku. Federiko Felini u predgovoru za ovo delo navodi – „Fasciniraju me Žeželjeve preteće i sablasne perspektive, način na koji uspeva da izrazi osećaj melanholije kroz svoje priče i likove, opasnosti koje vrebaju. Sve to predstavlja uz veliki talenat i stil koji originalno i dosledno obuhvataju njegov svetonazor.“

Tu Žeželj odmah postavlja svoj monohromni svet i plastični rukopis, svoju „gradsku varvarsku eleganciju i poetiku“. U intervjuu datom „Jutarnjem listu“ maja 2012. godine autor sam ističe: „Meni se sviđa ideja o boji kao lošoj navici, optičkoj prevari. Kad se rodiš, ne vidiš boje, svijet je monokromatski. Svjetlo i sjena su osnova naše percepcije, samo se to zaboravi (…).“

Vrhunski grafički tretman realizovan je, upravo, igrom svetlosti i senke, te korišćenjem mrkih tonova, čijim posvetljavanjem dobija svetlije naspram tamnih partitura. „Linija ne postoji, samo izoštravanje kontrasta crnog i belog“ (D. Žeželj)

A ovi osnovni zrnasti sivi tonovi su tako gusti, da se čini kao da su zidani, dok su likovi koje kreira isklesani u velikim blokovima, bilo da je reč o golemim masama tela, koja su tu da izraze žestoka osećanja, ili o gipkim telima mladića i vitkih žena i devojaka.

„Ritam srca“ možda i najbolje demonstrira autor osnovni kompozicioni postupak, sa vodećim motivom i disonantnom pratnjom. Naime, kod Žeželja reči često ne prate vizuelni sled. Crteži mogu pripovedati jednu priču, a reči drugu, te njihova kombinacija kreira treću kompozicionu i narativnu strukturu, očitu u ovom stripu, koji naglašava i važnu ulogu koju muzika ima u autorovom stvaralaštvu, u vidu ritmova, tempa, ali i doslovnih prizora. Uostalom, Žeželj je autor i koautor brojih performansa koji sjedinjuju muziku i slikanje uživo, a koje je izvodio u mnogim gradovima Evrope i Amerike, u pozorištima, klubovima, galerijama, crkvama i skvotovima.

Žeželjev svet pun je apstraktnih vizuelnih motiva, koji poput razuđenih muzičkih repetitivnih sekvenci, čine krupni kadrovi koji ulaze u procepe trotoara, zidova, građevinske napukline, u plitke useke pločnika, koji poput negativa rešetki, ograđuju svet sa svih strana.

Sa druge strane, u sablasno distopičnom Sun City-u (Ediori del Grifo, 1994), u kome se emituju vesti o „novim modnim linijama – proleće, leto, jesen, zima, pakao, a za gladne idealiste moderna juhica i doživotna margina“, dečije nepravilno urezani simboli opozivaju kamenu čvrstinu ostalih vizuelnih parametara, dok poetično dozivaju prostore nade i slobode.

I u potonja dva stripa – o policajcu nazvanom“Sofija“(1994) i osveti nekadašnjeg detektiva Orlovskog „REX“(1995), autor postiže napetost ogoljene teskobe odnosom smirene kontemplacije i furiozne telesnosti, liričnosti i brutalnog nasilja. Postupak koji je istovremeno mišićav, emotivan i misaon.

Zbog toga i ne treba da čudi da je Žeželj, koji inače živi i radi u Bruklinu, prvi svetski autor stripa čiji je rad predstavljen na samostalnoj izložbi u prestižnom muzeju „Isabella Stewart Gardner“ u Bostonu, 2005. godine.