Književnost uzvraća kokavac – ili… Vraćajte pare, bre!

„Mole se pametni da više ne popuštaju! Situacija je postala kritična!“, tako otprilike glasi naziv jedne grupe na Fejsbuku. U pravu su ljudi; svako popuštanje pred besmislicama samo je jedan od načina bezuslovne predaje pred onima koji bi da po svojim liliputanskim merilima uređuju čitav svet. Međutim, dokle god njihovo blebetanje ima funkciju zvučne pratnje neophodne da bi se finansijski progurao još neki od „naučnih“ projekata, to može da zaboli samo donatora i predstavlja problem jedino onoga ko je rešio da baca pare. Ali, iz spomenute paškvile saznajem da je knjigu podržalo i Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj; e, ovo već boli i mene. Dakle, pare su uzete od svih nas i potrošene za štampanje knjige čiji je sadržaj u najmanju ruku vrlo problematičan. U tom slučaju, najlepše molim autorku teksta da nam svima oda imena hrabrih junoša/ica koji su se drznuli/e da državne pare potroše na nimalo naučnu pljuvačinu po Danilu Kišu, pored silesije mladih talenata čiji pravi naučni radovi prosto vape za bilo kakvom finansijskom podrškom. Imaju li imena i prezimena ti „heroji“ državnog budžeta – davaoci pohvalne ocene o kvalitetu diletantskih pisanija – za čije pojmove „nauka“ jeste i derogiranje jednog ozbiljnog književnog opusa? Čija je odgovornost za ovakvo rasipništvo, posebno u vremenima „ceđenja suve drenovine“? Koliko je para dato za ovaj „ogroman korak“ unazad, verovatno dogovoren uz kaficu, negde u „krugu dvojke“? Kada će te iste pare biti vraćene, sada pošto smo utvrdili da teze iznete u spomenutoj knjizi vrede manje od hartije zamazane štamparskom bojom i uglavljene u korice „projekta“? Da pojednostavim: VRAĆAJTE PARE, BRE…

Na nesreću, živahna paškvilantica se čak usuđuje i da preti onome ko joj objavljuje sve komentare: podsećanje da je list u kome su objavljeni svi njeni tekstovi – bez obzira na podrumski nivo argumentacije i suterensku pismenost trulih prežvakavanja već viđene pljuvačine po Danilu Kišu – laureat nagrade za rodnu osetljivost i kandidat za još jednu takvu nagradu, više je nego maliciozno. Ne bi redakciji mog dragog lista bilo prvi put da snosi posledice za tuđe gluposti; ali verujem da joj se retko dešava da je na „korektnost“ opominje neko čija su pisanija žalobna smeša očiglednih frustracija, sumnjive kompetencije i ama baš nikakve argumentacije. Ipak, izgleda da za sve postoji prvi put…

Iz kvazifeministički ostrašćenog pamfleta posvećenog „veštičjoj usni“ saznali smo i to da je autorka knjige doktor književnosti; lepo, samo što je u ovoj polemici to više bruka nego što je argumentacija: konkretan „dokaz“ kako se uz pomoć naručenog ćaskanja u kvazifeminističkom ključu – gde intervjuerka nežno oslovljava autorku ličnim imenom – zaista pristupa „revolucionarnim čitanjima“ i još ingenioznijim komentarima. „Odbrana“ nesuvisle teze po svaku cenu, posebno ako tu cenu neko drugi plaća? Tačno; ne postoji drugo objašnjenje za deplasirano navođenje brojke od deset miliona nesrećnih žena skončalih zbog vekovnih predrasuda u tekstu koji je nastavak polemike o Danilu Kišu. To što su probale da nam – kao kukavičje jaje – proture navodnu Kišovu isključivost u sintagmi „sveta Simona“, namerno prenebregavajući to da Kiš i Sartra naziva „sveti Žan-Pol“ – ne kao posledicu rodne isključivosti, već kao njegovo neslaganje sa egzistencijalistima zbog (ne)osuđivanja staljinizma – nikako ne pristaje nekome ko želi da se diči svojim akademskim zvanjem. Ili je i namerno prećutkivanje takođe deo „novog i genijalnog“ čitanja književnog dela? Rekoh, često mi je žao što Danilo Kiš više nije među živima… Verujem da bi ovakva nadripolemika prestala pre nego što je i započela.