Filmovi o ratu u Iraku godinama unazad mogli su samo da isteraju publiku iz bioskopa, a ne i da je privuku. Pohvale kritike, filmske zvezde, nagrade, pa čak i Oskari, nisu bili dovoljni da se mejnstrim javnost u Americi zainteresuje da jedan od filmova koji se bave jednim od najkompromitujućih ratova koji je njihova domovina vodila u svojoj istoriji pogleda na velikom platnu. Kako onda objasniti uspeh „Snajperiste“ (American Sniper), koji danas stiže u bioskope širom Srbije, a koji se može meriti samo uspehom blokbastera o superherojima?
Novi film Klinta Istvuda trenutno se nalazi na trećem mestu najgledanijih filmova u poslednjih 365 dana u SAD (sa zaradom od 300 miliona dolara), ostavivši iza sebe nove nastavke „Kapetana Amerike“, „Hobita“ i „Transformersa“. Ali ne samo to. „Snajperista“ ima najbolji start svih vremena među zimskim premijerama, bolji čak i od „Pedeset nijansi – siva“ zbog koje su gledaoci danima ranije kupovali karte. Gledanosti su naravno doprinele i nominacije za Oskara – čak šest, uključujući i kategorije za najbolji film i najboljeg glavnog glumca (Bredli Kuper), ali ni priznanje članova Američke akademije ne može da objasni činjenicu da je „Snajperista“ postao najgledaniji ratni film svih vremena, nadmašivši „Spasavanje redova Rajana“ Stivena Spilberga, budući da su „Katanac za bol“, „00.30 Tajna operacija“, ali i drugi hvaljeni post-9/11 filmovi zaradili samo delić sume koji je „Snajperista“ ostvario do sada.
Odgovor se može naći u tome da se Istvudov film bavi istinitom pričom o Krisu Kajlu, najsmtonosnijem snajperisti u istoriji Sjedinjenih Država. Životna priča američkog vojnika, koji je svojom preciznošću spasao živote svojih saboraca, privukla je brojne desničare koji očigledno ne preispituju boravak američke misije u Iraku, ili to barem ne čine javno. Osim toga, Kajlova autobiografija bila je nedeljama na listi najčitanijih knjiga, što je sigurno doprinelo brojnosti publike, budući da je glavni junak već poznat širokoj javnosti, kao i to što je njegova smrt pre dve godine (nastradao je nakon što se vratio iz Iraka, kada je na njega pucao ratni veteran kome je pokušao da pomogne) duboko potresla istu. Razlog zašto je film privukao i one ljudi koji inače ne idu u bioskop, ili idu jednom godišnje, može se naći i u kontroverzi koja je nastala nakon njegove premijere. Naime, američki dokumentarista Majkl Mur je napisao na Tviteru: „Snajperista je u Drugom svetskom ratu ubio mog ujaka. Učili su nas da su snajperisti kukavice. Pucaće vam u leđa. Snajperisti nisu heroji. Okupatori su još gori“, nakon čega je dodao: „Ali ako ste na krovu svog doma i branite ga od okupatora koji su putovali 10.000 kilometara, vi niste snajperista, vi ste hrabri komšija“. Salve kritika stigle su na njegov račun, a najžešća je bila političarka Sara Pejlin koja se slikala uz natpis „Jeb* se, Majkl Mur“ sa dva slova „o“ u Murovom prezimenu iscrtanim kao snajperske mete. Slične reakcije izazvao je i glumac Set Rogan koji je takođe na Tviteru istakao da ga „Snajperista“ podseća na „film koji se prikazuje u trećem činu Tarantinovih 'Prokletnika'“, što je zapravo nacistička propaganda u kojoj nemački snajperista ubija savezničke vojnike. Činjenica da su Rogan i Mur deo američkog mejnstrima objašnjava zašto se rasplamsala rasprava o filmu, budući da prethodni komentari Noama Čomskog, Mata Taibija, Krisa Hedžisa…, koji su u svojoj oceni Istvudovog filma bili daleko gori, nisu imali nikakvog šireg uticaja na javnost.
Ipak, lepo je nadati se da je za popularnost filma zaslužna i njegova antiratna poruka. Iako je „Snajperista“ okarakterisan kao proamerički film (što nije netačno), u kome glavni junak ne preispituje svoj boravak u Iraku i nakon povratka kući ne pati zbog svih ubistava koje je počinio, već zbog svih ljudi, svojih saboraca koje nije uspeo da spasi, ostali junaci pokazuju da Kris Kajl živi u laži, kao i samo američku društvo. Osim Kajla, ostali likovi su iz rata izašli ili u kovčegu ili sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Ako je verovati filmskim kritičarima, ljudi u publici, ma iz kog dela Sjedinjenih Država bili, nisu vikali „ura“ gledajući film, čak ni kada Bredli Kuper ubija Mustafu, arapskog snajperistu (inače, deo zapleta koji podseća na film „Neprijatelj pred vratima“). Zapravo izašli su u tišini, bez katarze, i bez pomisli da bi trebalo da se prijave u vojsku.
Odgovor na pitanje zašto film nije dobar, ili bar nije dovoljno dobar, jeste što se odlazak glavnog junaka u Irak vezuje sa napade 11. septembra. Sugeriše se da su američke trupe u Irak zapravo došle da brane svoju domovinu, što se odavno pokazalo kao netačno, čak i za one koji su u to nekad verovali. Tu su i prikazi tamošnjeg stanovništva koje vojnici nazivaju „divljacima“, ali i pitanje života veterana po povratku kući, koje je tek ovlaš dotaknuto. Činjenica da je Kajla ubio njegov kolega vojnik, koji je imao psihičkih problem nakon povratka iz rata, i koji je bez obzira na PTSP od koga je bolovao mogao da poseduje oružje, nije ni pomenuta.
„Klint Istvud nije desničarski ideolog. On je u političkom smislu mešano meso. Ako je nešto, onda je libertarijanac. Ako baš želite da ga etiketirate, to su verovatno njegova politička ubeđenja. Ne mislim da on smatra da Sjedinjene Države treba da budu svetski policajac. Trebalo je uložiti mnogo truda da bi se pokazalo kako je njegov brat protiv rata, njegov najbolji prijatelj je protiv rata, a da je Kris jedini koji je fazonu: Juhu, idemo! Svi ostali ga gledaju kao da hoće da kažu: Jesi li ti lud? Pognimo glave i nosimo se odavde u majčinu čim pre“, rekao je Majkl Mur u intervju za portal Vajs.
Veterani samoubice i beskućnici
– Priča o iračkim veteranima nije ispričana. Niko ne razmišlja o njoj u svom svakodnevnom životu. Ljudi ne žele da razmišljaju o tome koliko ozbiljna ta stvar može da bude. Platićemo cenu za nju ako joj se ne posvetimo. Već plaćamo cenu. To je veliki problem i trebalo bi da bude na prvom mestu – kaže Majkl Mur, dodajući da 22 bivših vojnika dnevno izvrši samoubistvo, kao i da je šokantan procenata beskućnika koji su veterani.
Tema koju publika ne voli
Fenomen nepopularnosti filmova o ratu u Iraku i Avganistanu vrlo je zanimljiv budući da su čak i nepopularni ratovi, poput Vijetnamskog, iznedrili popularne filmove, kao što su „Lovac na jelene“, „Apokalipsa danas“, „Vod smrti“, „Rođen 4. jula“, sve dobitnici Oskara. Prema oceni filmskih teoretičara, vijetnamski rat mogao se naći na filmu koji je gledao veliki broj publike, jer su dosta često ostvarenja bila snimana godinama nakon završetka sukoba, kada stvari nisu bile toliko sveže. Druga bitna razlika je u tome što su za Vijetnam regrutovani mladići iz srednjeg sloja i s koledža, dok u Iraku ginu samo siromašni i razočarani.
„U Drugom svetskom ratu mnogi redatelji smatrali su svojom patriotskom dužnošću da snimaju optimistične filmove o naporima saveznika. U vijetnamskim filmovima Olivera Stouna bilo je neke uzvišenosti, veličine. Irak je nelagodan rat. Ne mislim da u tim filmovima ima ikakve slave. To je film gde najbolji snimci nastaju na terenu – ili ih snimaju pobunjenici ili američki vojnici i od toga zavisi kako ljudi prihvataju taj rat“, kaže reditelj filma „Bitka za Haditu“ Nik Brumfild.
Da publika u Americi ne voli da gleda filmove o ratu u Iraku i Avganistanu pokazuju brojke. Poslednjih godina, najuspešniji drame bile su „Zelena zona“ sa Met Dejmonom u glavnoj (35 miliona dolara), „U dolini Elaha“ Pola Haginsa (sedam miliona), „Glineni gloubovi“ Roberta Redforda sa Meril Strip i Tomom Kruzom u glavnim ulogama (15 miliona). Dobitnik Oskara „Katanac za bol“ zaradio je 16 miliona dolara, a veći uspeh imalo je još „Kraljevstvo“ sa blizu 50 miliona.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
