Rumunski film „Aferim!“ gledao sam na Paliću pre cela četiri meseca, iz zadovoljstva, nakon što sam poslao poslednji tekst (eto, sada je to zadovoljstvo došlo na naplatu), i, naravno, ostavio je najjači utisak od petnaestak igranih kazivanja kojima sam bio izložen. Da li je u pitanju objektivna vrednost filmova ili se gledalac, kada se iz jednačine uklone elementi analize, prepušta iskrenom bioskopskom doživljaju? Biće da je pre prva opcija jer svako ko se bavi pisanjem o filmu trebalo bi da se ponaša kao običan gledalac i da tek kad nešto počne da mu smeta pođe putem objašnjavanja samom sebi zašto je to tako; suprotno tome, kada mu se nešto jako sviđa, valja se preispitati da li je, možda, zavaran ličnim afinitetima ili trenutnim raspoloženjem.
„Aferim!“ je, ne proizvoljno, smešten u 1835. godinu. Godinu dana ranije, van odredaba Adrijanopoljskog mira iz 1829. godine kojim je okončan rat između Rusije i Otomanskog carstva, vlast je u Vlaškoj preuzeo princ Aleksandar Drugi, čime je dovedena u pitanje praktična nezavisnost od Turaka i potpadanje pod ruski vojni pokrivač. Srednjovekovni haos, dakle, vlada u tom periodu, sa lokalnim moćnicima koji svojim bandama drže raju pod vlašću, robovlasništvom i sasvim liberalnim shvatanjem bilo kakvih zakona, jer, ko piše zakone i koja je to sila koja će kazniti onoga ko ih krši? U takvom svetu policajac Kostandin i njegov sedamnaestogodišnji sin, malo zato što prate slovo zakona a više jer su plaćeni za to, tragaju za odbeglim robom, Ciganinom koji je švrljao sa ženom svog vlasnika te je morao da utekne da ne bi, u najmanju ruku, ostao bez mošnica. „Aferim!“ je road movie tokom kojeg naši junaci susreću sveštena lica (jedan će im nadugačko izložiti svoju viziju nacija po kojoj su sve od Boga stvorene da bi vršile određenu radnju – Bugari da kradu, Jevreji da pričaju, i tako redom, do Srba koji su, ako me sećanje ne vara, pod kapom nebeskom da bi muljali), mehane sa smrdljivim, masovnim spavaonicama i prostitutkama (čistim od polnih bolesti, naravno), kolege pandure (zapravo, naoružane bande koje se predstavljaju kao čuvari poretka – promenilo li se nešto u međuvremenu?), dok ne dođu do onoga koga traže kada, nakon puno ukrasa i slikanja atmosfere, bez kojih film ne bi imao razloga da postoji, počinje osnovna dramska radnja. Mnogi kritičari filmu pripisuju osobine vesterna i nimalo ne greše. Kostandin želi da bude policajac koji poštuje zakon, koliko god bio labav i proizvoljan, želi da bude ljudsko biće koje poštuje poslodavca koji očekuje određenu uslugu za svoj novac, iznad svega, želi da uputi svog sina (a vremena nema, pošto umire i sva je prilika da im je to prva i poslednja avantura) ka putu poštovanja reda i vođenja, koliko je to moguće, ličnim moralom. U realnom svetu, Vlaškoj 1835. ili Srbiji 2015, to nije moguće i pobedu će uvek ostvariti sila, često vođena nerazumnim frustracijama i životnim neuspesima za koje smatra da ima prava na osvetu. Može li se Kostandinu zameriti što na kraju priče upućuje sina ka vojnoj službi, oslobađajući se tako od odgovornosti za to u kakvog će se čoveka pretvoriti? „Vojska ti je sveta stvar. Gledaš svoj pos'o i pogovora nema“, mudro veli narednik iz filma „Marš na Drinu“.* * *
Venecuelansko-meksički film „Iz daljine“ donosi, za razliku od „Aferima!“, očekivan festivalski ugođaj. Pedeset-i-nešto-godišnji Armando relativno je imućan čovek, vlasnik radionice za proizvodnju zubnih proteza, u kojoj i radi. U mladosti traumatizovan od strane oca, on seksualno zadovoljstvo pronalazi u masturbiranju uz posmatranje golih tela mladih muškaraca, pokupljenih sa ulice i plaćenih da izigravaju seksualne objekte. Praksa ide svojim uhodanim tokom dok Armando ne upozna Eldera, sa kojim postepeno dolazi do dubljeg odnosa, konačno, fizičkog kontakta i seksa u standardnijoj formi. No, porađanje ljudskosti sa sobom nosi i otkrivanje predivnih ljudskih osobina kao što su korist ili izdaja… Ima nečega reakcionarnog u ideji da Armandov način samozadovoljavanja ima svoje korene u očevom nasilju i, verovatno, seksualnim napadima. Zar Armandov, čak ne bih bio toliko slobodan da ga tako nazovem, poremećaj, ne može da bude posledica genetike povezane sa nekim filmom ili slikom koju je video u mladosti? Ima li tu potrage za nekim dubljim razlozima? Naravno da nema, već samo kratkotrajnog prozora u život jednog neobičnog ljudskog bića. Problem filma „Iz daljine“ i drugih festivalskih filmova tog tipa (a „Iz daljine“ koristi ceo stilski repertoar – dugački kadrovi, montaža „stanje na stanje“, „stedikem“ koji desetinama sekundi prati junaka dok hoda – do đavola, te ljude neko negde uči da to rade) jeste preterana ozbiljnost. „Aferim!“ je film tokom kojeg se smeškate i na kraju vam nije dobro. „Iz daljine“ je film koji vas devedeset minuta napada poniranjem u dubine psihopatologije nakon kojeg kažete osobi sa kojom ste gledali film „'ajmo negde na pivo/kafu/bacanje frizbija“. Koji li je bliži tragediji života, pitam se.
Aferim!
režija: Radu Žude
scenario: Radu Žude, Florin Lazaresku,
Srebrni medved za najbolju režiju
Iz daljine
režija: Lorenco Vigas
scenario: Lorenco Vigas, Giljermo Arijaga,
Zlatni lav za najbolji film
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
