Opredelio sam se samo za stvaralaštvo

Iza njegovog debitantskog ostvarenja o uspehu ovdašnjeg fudbala na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine, kada je ovaj sport još uvek bio igra, našla su se i druga značajna imena srpske kinematografije – Srđan Dragojević i Ranko Božić kao scenaristi, Goran Volarević kao direktor fotografije, Nemanja Petrović kao scenograf, Marko Glušac kao montažer, ali i čitav tim glumaca, takođe debitanata, predvođenih Milošem Bikovićem i Petrom Strugarom u glavnim ulogama.

– Uvek sam govorio da se prevashodno bavim filmom. Igrao sam mnogo više na filmu i televiziji nego u pozorištu. Tako sam i zavoleo glumu. A, ljubav prema glumi vremenom je prerasla u ljubav prema filmu kao jednom umetničkom delu, pa je tako došlo, tome sada ima već 15 godina, do iskoraka u produkciju, u kreativno stvaranje filma, da bi na kraju rezultiralo režijom. U pitanju je dakle, strast ili želja koja postoji od najmlađih dana. Svojevremeno sam ispričao svoj razgovor sa velikim rediteljem Brankom Bauerom kada smo završili snimanje „Boška Buhe“ u kome sam igrao Sirogojna. Poslednjeg dana snimanja pitao sam ga: „Čika Branko, šta biste vi meni preporučili, da li da se bavim ovim poslom ili ne?“, a on je na to rekao, što bih i ja rekao svakom mladom čoveku – „Ako možeš da se ne baviš umetnošću, gledaj da se ne baviš„, ali rekao mi je i: „Ti sigurno, ako baš želiš, možeš da budeš glumac. Imaš talenta, ali imaš talenta i za još nešto – za ovaj moj posao. Tebi je uvek kao glumcu jedno oko iza kamere.“ Ja to tad nisam razumeo, nisam ni znao kakav je to rediteljski posao, ali uvek kada sam kod sebe osećao tu želju, tu strast, prisećao sam se tih reči koje su se u mojoj 46. godini obistinile.

Rekli ste da ste morali da se vratite u prošlost da biste snimili toplu, ljudsku, idiličnu priču. Znači li to da je o sportu, posebno fudbalu, danas nemoguće snimiti film sa takvom porukom?

– Generalno, osim u Holivudu, teško je danas bilo gde na svetu snimiti romantičnu priču. Srbija spada u red zemalja gde je savremenu romantičnu priču verovatno najteže uraditi. Ja jako volim svoju zemlju i svoj narod, opredelio sam se da živim ovde i voleo bih da moja deca žive ovde. Imao sam naivne snove da se od Srbije može napraviti lepo mesto za život. Kako to nije uspelo da mi se, bar za sada, ostvari u životu, hteo sam da pokušam da to napravim na filmu. Želeo sam da vidim takav film i onda, kada su mi se obratili da kao kreativni producent napravim ovaj film, shvatio sam da bih kroz ovu priču mogao da ostvarim tu svoju davnašnju želju i odsanjam san o Srbiji kako bih voleo da postoji.

Kako kao ljubitelj i poznavalac fudbala gledate na to što se navijačima, daleko od svake uljuđenosti i gospodstva, sudi za ubistvo pripadnika druge navijačke grupe?

– Neću vam reći ništa što ne znate i što mnogi ljudi već nisu rekli. Scenario ove priče je nastajao baš kada su se dešavali ti najgrozniji događaji i to je pojačavalo moju želju da insistiram na vrednostima koje su se potpuno izgubile. Jer, ipak je taj fudbal nastao prevashodno kao igra, pa je onda postao biznis, pa onda i moć, da bi na kraju postao poligon za raznorazne političko-socijalne obračune. U zemljama koje nemaju ozbiljnu zakonsku regulativu ili gde je nedovoljno prisustvo države to se potpuno otme kontroli i onda prisustvujemo takvim scenama kakvim smo mi nažalost prisustvovali u poslednje vreme.

U pozorištu vas viđamo s vremena na vreme. Ono nije vaša „šolja čaja“, nemate vremena za njega ili nije po vašem ukusu?

– Od svega toga po malo. Ja pozorište volim jer mi pruža mogućnost da se igram na sceni i da tog trenutka nešto autentično stvaram. Sve ostalo što se dešava u našem pozorištu duboko se kosi sa onim kako ja pozorište zamišljam – od same organizacije preko načina na koji se vrednuje taj posao do hijerarhije, načina finansiranja, broja pozorišta. – Apsurdno je da se na beogradskoj pozorišnoj sceni po broju pozorišta, po estetici koja se neguje i po profilu ljudi koji kreiraju pozorišni život, nije promenilo ništa od kada sam ja bio student, a tome ima 25 godina. Dok jedna Atina, recimo, u kojoj sam radio neko vreme, i mogu sa puno uverenja da kažem da nije ni na kakvom višem nivou ni kreativnom ni estetskom, ali produkciono jeste – ima 170 scena. U Beogradu se neznatno povećao broj scena od 1984. kada sam ja upisao Akademiju i kada je kao poslednje veliko pozorište otvoren Zvezdara teatar. Razlika između mojih intervjua od pre deset godina i danas je što sam onda mislio da stvari mogu da se promene, a sada me život uči da će se neke stvari u Srbiji promeniti, ali će tražiti mnogo vremena. A, neke stvari se neće nikad promeniti.

Istraživanje jedne agencije, međutim, pokazalo je da vi spadate među deset najuticajnijih ljudi u kulturi Srbije. Kako to komentarišete, posebno s obzirom na vašu opasku da se neke stvari ovde nikad neće promeniti, a da je uticaj ipak i u vašim rukama?

– Nemam ja nikakav uticaj u formalnom smislu. Mogu da imam uticaj delima koja sam napravio. Nisam član nikakve partije. Jedno vreme sam bio među ljudima koji su osnovali Filmski centar Srbije. To je bio ambiciozan projekat kojim smo želeli da uspostavimo nove kriterijume u skladu sa kinematografijom 21. veka. Mislim da u tome nismo uspeli i ovo što sada postoji nema baš mnogo veze sa našom početnom idejom. Posle toga sam pokušao da napravim nacionalni filmski festival u Novom Sadu, i taj projekat je propao. Sve što sam radio za društveno dobro radio sam iskreno ali nije bilo toliko uspešno, dok je sve ono što sam radio kao svoje projekte bilo iskreno, kvalitetno i na kraju i uspešno. Izbor nije bio težak. – Manuo sam se tzv. „društveno korisnog rada“ i opredelio za ono što mi pričinjava zadovoljstvo i što ljudi prepoznaju kao dobro i kvalitetno. Opredelio sam se da se bavim samo stvaralaštvom. Najveće napade u životu, najviše neprijatelja sticao sam upravo kada sam radio nešto za šta sam smatrao da je bilo za opšte dobro. Verovatno to nisam znao da radim. Inače volim da optužim sebe, a ne druge, za nešto što nije naišlo na razumevanje, a obratno, ako projekat uspe, onda to podelim sa drugima (bar se trudim). Nikad nisam bio ni u jednom žiriju, komisiji koja je nekom dodeljivala sredstva, ni u jednoj radnoj grupi za neki zakon, te sa te strane ne mogu imati uticaj, već samo svojim delima i ovako, kroz javnu reč.

Umetnici kao marionete

Da li je umetnik, osim kroz svoje stvaralaštvo, obavezan i na javno istupanje i angažman?

– Ja sam mislio da umetnik ima i tu obavezu, naročito u jednoj ovakvoj, konfuznoj situaciji u kojoj se naše društvo nalazi već niz godina. Međutim, umetnici su uglavnom taj svoj angažman sveli na učešće u kampanjama političkih partija i uglavnom ih možemo videti na binama predsedničkih kandidata ili partija kao marionete koje treba da „ukrase“ binu. U vreme devedesetih to je i imalo neki smisao opšte borbe protiv režima Slobodana Miloševića. Ali, to učešće je bilo najmasovnije na poslednjim izborima, što je još jedan dokaz sveopšte pomenute konfuzije. Jer, sa druge strane, umetnici nemaju nijedan relevantan sindikat. Nismo se izborili za osnovna prava – na primer nemamo ništa od silnih televizijskih repriza. Mislim da se naša branša nije organizovala, u ovom uređenju koje ide ka nekakvom liberalnom kapitalizmu koji traži jake strukovne organizacije, koje se onda bore za opšta prava. Nismo izglasali nijedan relevantan zakon u oblasti kulture. I ministri kulture su mahom bili umetnici. Mislim da bi umetnici trebalo da budu savetnici, a ministri – menadžeri. Ali, mi još uvek imamo idolopoklonički odnos prema političarima i očekujemo da svojim ličnim kontaktima rešavamo uglavnom svoje lične probleme i projekte. To je nasleđe prošlog vremena koje se ni za mrvicu nije promenilo, čak je dobilo i devijantnu novu formu. Zaista mi je tužno kada vidim umetničku elitu, uglavnom nove generacije, koja se poređa iza Borisa Tadića na bini. Nije bitan sam Boris Tadić, može tu da bude i neko drugi, njega sam pomenuo jer je on trenutno najmoćniji. Sutra će biti neko drugi i opet će biti tako.

Kockarnice umesto domova kulture

„Montevideo, bog te video“ od početka prikazivanja ima i jednu drugu kulturološku misiju. Zahvaljujući ovom filmu aktivirano je sedam bioskopa u Srbiji, a do kraja distribucije u planu je još nekoliko. Otvoren je bioskop Arena Cineplex u Novom Sadu, ali i mnogi zaboravljeni domovi kulture, pa i sportske hale pogodne za prikazivanje filma u unutrašnjosti Srbije.

– Socijalizam je napravio u svakom mestu u Srbiji dom kulture. U većim mestima to su zaista multimedijalne sale u kojima se mogu igrati predstave, održavati koncerti i puštati filmovi. Ovaj novi sistem je većinu domova kulture uspeo je da pretvori u kladionice, diskoteke i kockarnice, a oni koji nisu „imali sreće“ da ih prodaju su ih zatvorili. Dakle, postojao je jedan sistem koji je uspeo da sve to izgradi, da učini da to funkcioniše, a sada živimo u sistemu koji to čak ne može ni da održava. A, ako krenemo da se borimo, da reaktiviramo način života koji smo zaboravili, neće nam se dešavati Farme i slične emisije napravljene po najnižim estetskim i svim drugim kriterijumima. Da se bavim politikom i razmišljam o budućnosti Srbije, krenuo bih od tih najelementarnijih stvari. Jer, ako će se mladi vaspitavati u kafanama sa živom muzikom i kladionicama, kako možete da očekujete da oni donesu promene?“.

Vratiti sport suštini

Da li sport danas uopšte može da se posmatra izvan političkih okvira?

– Teško. Zemlje koje imaju snagu državnog aparata, zakone i sprovode ih, verovatno su se ranije suočavale sa sličnim problemima, ali su ih sasekle u korenu ozbiljnim i strogim zakonima. Kod nas se to ne dešava, a voleo bih kada bismo nekako pokušali da stvar vratimo početnoj suštini, i da se pri tom ljudi stalno podsećaju zašto su neke stvari nastale, iz kojih ideja. To nije samo pitanje sporta, često se nešto od početne ideje, koja je izvorno uglavnom plemenita, pretvori u svoju krajnju suprotnost.