Originali i kopije na početku

Film počinje tako što se njih dvoje upoznaju, voze se kolima, pričaju – ceo taj prvi deo je sličan Linklejterovim filmovima „Pre svitanja“ i „Pre sumraka“. Kasnije, kada sednu u mali kafe, jedna postarija konobarica će pomisliti da je on njen muž i počeće da priča o odnosima u braku. I tada dolazi do pukotine unutar naracije filma koja kreće potpuno suprotnim pravcem. Od tog trenutka, njih dvoje su bračni par koji se venčao u tom istom malom mestu pre 15 godina i to nijedno od njih dvoje ne dovodi u pitanje. Koja je od ove dve priče „istinita“, pita se gledalac? Šta je original, a šta je kopija? Kiarostamija ne zanima to pitanje, već upravo ideja da nije bitna razlika između dve moguće realnosti i između kopije i originala; ono što je bitno je subjektivan pogled na život, na umetnost, na film, na način na koji se nešto posmatra, a ne šta je to što se posmatra. Ništa se neće promeniti, a sve će biti drugačije. To je ono što je fascinantno u ovom filmu, ta metafilmična dimenzija kojom se Kiarostami bavi još odavno.

***

Film „127 sati“ je najnovije ostvarenje popularnog britanskog reditelja Denija Bojla i jedan od čak deset filmova koji su nominovani za Oskara za najbolji film prošle godine. Bojlov film ekranizuje istinit događaj u kome se našao planinar Aron Ralston (Džejms Franko) 2003. godine, kada je proveo 127 sati zarobljen u kanjonu u Juti pošto mu je ogroman kamen pao na ruku. Na prvi pogled, film pati od istog problema kao i Bojlov prethodni hit „Milioner iz blata“ – uporno se trudi da dostigne neku vrstu dokumentarističke estetike, koja je ipak bliža reklami i video spotu nego bilo čemu drugome. Uprkos tome, u ovom slučaju u temi koju Bojl obrađuje nema rizika da film odluta u puku estetizaciju. S druge strane, neizbežno je uporediti „127 sati“ sa filmom „Živ zakopan“, koji će takođe biti prikazan u okviru ovogodišnjeg Festa: oba filma su priča čoveka koji se nađe zarobljen na jednom mestu. Razlika je što Španac Rodrigo Kortes ne izmešta kameru iz kovčega pod zemljom u kome je zarobljen Pol Konroj (Rajan Rejnolds) i pri tom uspeva da održi neizvesnost čitavih 95 minuta filma, dok je radnja „127 sati“ toliko slaba i nezanimljiva da mora da se oslanja na flešbekove i halucinacije glavnog junaka, kao i na napadne efekte slike i zvuka.

***

U postupku koji je po stilizaciji blizak „Prokletnicima“ Kventina Tarantina, Aleks de la Iglesija obrađuje špansku istoriju XX veka u „Poslednjem cirkusu“. De la Iglesija je u prethodnim filmovima pokazao veliko interesovanje za estetiku ružnog i bizarne ličnosti, što je uvek predstavljalo sliku određenog društvenog ili političkog konteksta, ali nikada toliko direktno kao u ovom slučaju. Veliki deo radnje „Poslednjeg cirkusa“ odvija se 1973, u toku poslednjeg perioda Frankove diktature u Španiji. Glavni junaci su tužan klovn Havijer (Karlos Areses), glupi klovn Serhio (Antonio de la Tore) i devojka Natalija (Karolina Bang). Ova dva muškarca su metafora dve suprotstavljene strane u Španiji, fašističke i republikanske, koji se bore za jednu istu devojku koja predstavlja Španiju, i koja će nastradati u njihovom sukobu. Sveopšta stilizacija uključuje gomilu seksa, nasilja, humora i referenci kako u istorijskom tako i u kinematografskom pogledu. Završna scena filma odvija se u „Valje de los kaidos“ (džinovska katolička bazilika uklesana u planinu i najveći spomenik fašističke Španije), koja podseća na američki Maunt Rašmor koji krasi kraj filma „Sever severozapad“. Sve je podložno zabavi i parodiji u ovoj žestokoj političkoj kritici reditelja koji „uživa u tome da bude osrednji učenik Hičkoka“, kako je sam izjavio.