Pomoći ću da se ovde napravi sjajan studio

Koji je razlog vašeg dolaska u Srbiju?

– Tražim lokaciju za snimanje filma „Audicija“, bio sam u Evropi, Australiji, Bangkoku. Dok sam boravio u Turskoj, dobio sam poziv da dođem u Srbiju. Bio sam oduševljen. Vi ovde imate sve – planine, reke, jezera, divnu prirodu, sjajne hotele, ljubazne i nasmejane ljude, a sve je tri puta povoljnije. 

 Posetili ste lokaciju Avala filma. Kakvi su vaši utisci? Da li je moguće tamo snimiti film holivudske produkcije?

– Juče sam bio tamo. Ogroman je potencijal, veliki prostor, koji dvadeset, trideset godina nije korišćen na pravi način, od vremena Tita. Već vidim scene koje tamo mogu da se naprave, studio visoke tehnologije, kuća za pravljenje specijalnih efekata. Samo treba angažovati sposobne ljude i to će biti spremno za 12 meseci. Pa zašto ne bi moglo, filmovi se danas snimaju svuda po svetu. „Life of Pi“ je snimljen na Tajvanu. 

 Da li ste se dogovorili o saradnji sa ljudima iz Filmskog puta?

– Čovek koji je kupio Avala film je vizionar, graditelj baš kao i ja. Nema straha. Verujem da želi da se posveti ovom poslu, da uradi nešto više, i sada ima priliku, a takvi ljudi je ne propuštaju. Još uvek ne mogu da ga nazovem prijateljem, ali to je čovek koji uliva poverenje i ne daje olako obećanja. Pomoći ću da se ovde napravi sjajan studio. Ako niste posvećeni, ne možete postići uspeh. 

 Mislite da Srbija može biti interesantna filmskoj industriji.

– Naravno, ljudi se ovde osećaju kao kod kuće, a sve je blizu, na par kilometara. Kada se prvi film snimi povući će i ostale. Samo rešite birokratiju, nemojte čekati jer gubite novac. Svaki mesec koji prođe a da nemate poreski stimulans znači gubitak za vas. To imaju druge zemlje u okruženju. Producenti će otići negde drugde i potrošiti milione. Šta čekate? Cela Evropa je u birokratiji. Ljudi neće da preuzmu odgovornost, čekaju da neko drugi odluči za njih. Kada država usvoji poreski stimulans, odmah napravite filmski festival u Beogradu, kao što je bio u Puli za vreme Jugoslavije. Izgubićete novac prve godine, ali ćete izgraditi ime.

 Pored posvećenosti, koji je još ključan faktor za uspešan film?

– Ključni sastojak je strast. Strast je najvažnija, kao i u svakom drugom poslu, ako vodite Las Vegas napravićete od toga čudo, ako ste Stiv Džobs, izgradićete Apple, ako ste strastveni. Strastveni ljudi tako pristupaju poslu. Morate imati strast kada pravite filmove. To su uglavnom nezavisni filmovi. U velikim studijima ima sve manje kreativnosti. Ja ne volim da radim u sistemu, to me ograničava. Otišao sam iz Paramaunt studija posle šest meseci. Manja produkcijska kuća vam omogućava da izrazite svoju kreativnost. Filmovi sa franšizom se bave samo gledanošću i brojkama. 

 Kada ste shvatili da je film vaša strast?

– Bio sam jako mali kada sam zavoleo film, ali sam ipak hteo da postanem lekar, onda sam shvatio da padam u nesvest kada vidim krv. Film je kreacija, kao beba. Menjate sudbinu, tok dešavanja. Moj otac je bio distributer italijanskih filmova, dok sam radio za njega, zarađivao sam velike pare, ali sam hteo da radim nešto zanimljivije. Nije bilo inspirativno, kupujete i prodajete. Onda sam otišao u Pariz i tamo sam počeo da radim filmove, ali su mi ti filmovi bili dosadni, nemaju dovoljno dinamike. Odatle sam sa 25 godina otišao u Holivud, bez novca i malo po malo stigao dovde. Amerika je veliki potencijal jer je internacionalno područje. Ljudi koji se bave filmom su iz svih krajeva sveta. Volim te različitosti.

U dosadašnjem životu i karijeri ste suočavali i sa usponima i sa padovima, doživeli ste bankrot. Kako ste to podneli?

– Kada sam bankrotirao, pomirio sam se sa tim, kupio sam traku za trčanje i počeo da vežbam, da razbistrim glavu, razmišljam o novim projektima. Rekao sam sebi: „Nemam više privatni avion, jahtu, stan sa 20 soba, ali imam prijatelje koji to imaju“. Sve je u glavi. Važno je šta imate u sebi, a ne na sebi. Mene ne zanima kako izgledam. Imam gomilu crnih i belih majica koje menjam. Ajnštajn je imao dva odela, crno i teget jer nije imao vremena da se bavi time šta će da obuče. 

Fasciniran sam Čaplinom, onim što je on bio i njegovim životnim putem, zato sam i radio film o njemu. On je postao veliki, dostigao je vrh planine. Na kraju su ga molili da dođe na dodelu Oskara. On plače na kraju. Kada odete suviše visoko, nemate gde dalje, a mnogo je teško ostati na vrhu. Ne možete predugo ostati broj jedan, treba se naviknuti i na drugo, treće, i na deseto mesto. 

 Koji vaš nedosanjani san? O kom projektu maštate?

– Oba o kojima sam maštao na njima trenutno radim, i to će zaokružiti moju filmografiju, koja broji preko 30 ostvarenja. To su „Audicija“ i BOT – nastavak Terminatora, to je moja vizija. Napraviću nešto novo što nije viđeno. Nije klasičan povratak u budućnost. Jedno jutro me je pozvao Tedi Savijan i rekao mi je da je napisao nastavak, da ima samo 30 strana, rekao sam mu da dođe kod mene na kafu, onda sam ga zatvorio i nije izašao dok nije dovršio. 

 Kada ste radili Ramba, davne 1982, stavili ste kuću pod hipoteku da biste snimili taj film. Da li biste sa ove vremenske distance ponovo uradili tako nešto?

– To je bio moj prvi veliki projekat. U to vreme, moj kum je bio bankar u Parizu. On mi je pomogao sa 18 miliona dolara. On mi je verovao, dao mi je kredit na osnovu jednog papira. Ne bih danas uradio tako nešto ponovo jer imam znanje i kontakte. Tada nisam poznavao ljude koji bi mi pomogli. Znao sam samo njih par koji su radili komedije.

Kada smo krenuli da pripremamo Ramba, u prvoj postavci bili su Kurt Daglas i Stalone. Po originalnom scenariju, Kurt je trebalo da ubije Stalonea na kraju, a Stalone nije hteo da umre, to je bio njegov uslov da krene snimanje. Noć pre snimanja, organizovali smo žurku za ekipu. Ja sam bio izvan sebe jer nisam znao kako će se ta stvar završiti. Krajem večeri Kurt je rekao Staloneu: „Dečko moj, sutra ću te upucati“, a on je na to odgovorio: „Ne, nećeš“. Nakon toga, Kurt Daglas se prvim jutarnjim letom vratio u LA. Odmah sam pozvao Agenciju i rekao im: samo mi nađite nekoga i pošaljite odmah, bilo koga. Tada su mi poslali Ričarda Krena, koji je zbog te uloge napravio milione.

Poznati ste po akcionim filmovima i trilerima, ali u vašoj filmografiji ima i filmova drugih žanrova koji nisu blokbasteri, poput „Čaplina“, „Lolite“. U čemu više uživate? U pravljenju blokbastera ili umetničkih filmova?

– Praviti film od jednog miliona ili sto miliona je isto. Proces je isti. To je avantura u kojoj uživam, volim proces kreacije, ni iz čega stvorite nešto. Uživam u svakom delu toga: istraživanje, priprema, snimanje, rešavanje problema sa kojima se suočavate kada nešto krene naopako, od kiše, snega, vremenskih nepogoda i na kraju ona nervoza i iščekivanje da vidite kako je sve to ispalo. Ja sam uradio 30 filmova zvanično, ali ih je zapravo bilo mnogo više. Malo ko zna da sam ja radio Tarantinove „Ulične pse“. 

 Savet za producente iz Srbije, koji često kubure sa finansijama, a ne sa manjkom ideja?

– Ako nešto zamislite u svojoj glavi, na kraju ćete uspeti. Pratite svoje zamisli. Ne treba ostavljati stvari nedovršene ako verujemo u to. Oni koji se plaše nikada ništa ne postignu, treba učiti iz svojih grešaka. Znam da su ovde bili ratovi i teška vremena, ali to je iza vas, krenite napred, prošlost ne možete promeniti. Lenjost mozga je kada stalno plačete za propuštenim šansama. Vi imate talentovane ljude. Upoznao sam Dragana Bjelogrlića. Sjajan tip, sa dobrim idejama.

Scena sa prekrštenim nogama

Kada mi se dopadne scenario i rešim to da radim, ne pitam šta košta. Tako je bilo za „Niske strasti“. Jako mi se dopao scenario. Kada je izbačen na tržište koštao je 250.000 dolara. Uzeo sam da ga čitam i mnogi su se zainteresovali. Još to veče sam javio da ćemo kupiti scenario, kada su mi rekli da je cena porasla i da sada košta 2.5 miliona. „Da li se šalite sa mnom?“, vrištao sam u slušalicu. Na kraju sam ga uzeo za 3 miliona. Mislim da je do tada bio najskuplje plaćen scenario, o tome su pisale sve novine. Ujutru je moj partner uleteo u kancelariju ljut i rekao „Šta je, bre, ovo? Zar ja poslednji da saznam?!“ Odgovorio sam: „To je bila prva stvar za ujutru, zar da te budim usred noći? To sam uradio za tebe.“

Znao sam da će Majkl Daglas igrati detektiva iz sive zone, a Šeron Stoun me je vukla za rukav da igra žensku ulogu i bila je dobra.

Film „Niske strasti“ je išao ispred svog vremena, Iegendarna scena sa prekrštenim nogama. Kada je film snimljen, zvali su me iz one komisije da film nije prikladan za decu ispod 16 godina zbog eksplicitne erotske scene. Ja sam pitao da li je prošla scena sa prekrštenim nogama. Rekli su da jeste, u redu, onda secite to. Ta druga je u stvari prava erotska scena koju su propustili.