Preminuo Dobrica Ćosić

Zbog svog političkog angažmana, često je nazivan „ocem nacije“, i u pozitivnom i u pežorativnom smislu. Protivnici su ga optuživali da je krajem ‘80-ih bio predvodnik i ideolog srpskog nacionalističkog pokreta i pristalica Slobodana Miloševića, dok poštovaoci kažu da je bio autentični i prvi lider opozicionog pokreta u našoj zemlji. I kad je o njegovoj književnosti reč, za jedne je bio najveći živi srpski pisac, dok je za druge predmet oštre kritike.

Rođen je u Velikoj Drenovi kod Trstenika 29. decembra 1921. godine. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu, kod Negotina. Za vreme Drugog svetskog rata napustio je školu i priključio se partizanima, a kasnije je završio Višu političku školu „Đuro Đaković“. Ćosić je tokom rata bio politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a i urednik lista „Mladi borac“. Posle oslobođenja bio je član AGITROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a za narodnog poslanika prvi put je izabran 1945. godine, i na tom mestu je proveo 12 godina.

Pažnju književne kritike privukao je 1951. godine svojim prvim delom „Daleko je sunce“, u kome je evocirao svoje iskustvo iz Drugog svetskog rata. Autor je romana „Koreni“, u kojima se bavi Srbijom s kraja 19. veka, dok „Deobe“ govore o deobi naroda na partizane i četnike i posledicama te podele. U višetomnom romanu „Vreme smrti“, objavljivanom od 1972. do 1975. godine, junaci „Korena“ našli su svoje mesto u priči o stradanjima srpskog naroda tokom Prvog svetskog rata. Osamdesetih je objavio trilogiju „Vreme zla“, a kasnije i „Vreme vlasti“, nastavak povesti započete romanom „Koreni“. Posle 2000. objavio je knjige „Piščevi zapisi“, „Srpsko pitanje“, „Pisci moga veka“, „Kosovo“, „Prijatelji“ i „Vreme zmija“. Najnoviju knjigu – dnevnik „U tuđem veku“, predstavio je početkom juna ove godine.

Prvi je dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman „Koreni“, a drugi put je nagradu dobio 1961. za trilogiju „Deobe“. Ovo priznanje samo je Oskar Davičo, na čiji je nagovor napisao svoj prvi roman, dobio više puta od njega. Udruženje književnika Srbije 1986. godine mu je dodelilo nagradu za izuzetan značaj za književno stvaralaštvo. Za trilogiju „Vreme zla“ nagrađen je 1990. Njegoševom nagradom.

Dva puta je dobio godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu – 1990. za „Vernika“ i 1996. za „Vreme vlasti“. Povodom 70. rođendana 1991. dobio je specijalnu Vukovu nagradu. Kočićevim perom nagrađen je za „Vreme vlasti“. U Moskvi je 2010. postao prvi dobitnik nagrade „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Tri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, 1981, 1989. i 2011. godine. Važi za jednog od najčitanijih domaćih pisaca, a neka njegova dela prisutna su i u lektiri.

Paralelno sa njegovim književnim delovanjem, veliku pažnju je pobuđivao njegov politički angažman, a nazivan je i najpoznatijim političkim disidentom SFRJ. Javno se usprotivio političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića. Godine 1968. otvara pitanje Kosova, čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim.

Ćosić 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi rekao je, kasnije često citiranu, rečenicu: „Srpski narod je dobijao u ratu, a gubio u miru“. Osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja 1984, koji je ustajao u zaštitu protivnika socijalističke Jugoslavije. Jedan je od osnivača srpskih nacionalnih stranaka u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1989. i 1990. godine. Važi za tvorca čuvenog Memoranduma, koje su pratile burne reakcije u javnosti.

Prvi predsednik SRJ, koju su nakon raspada SFRJ činile Srbija i Crna Gora, odlukom Savezne skupštine postaje u junu 1992. godine. Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993.) tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.

Godine 2000. priključio se pokretu Otpor, ali je kasnije izjavljivao da to ne bi učinio da je znao da je ovaj pokret finansiran iz inostranstva. Otvoreno je predlagao podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina. Milošević ga je kasnije u Hagu nazvao „najvećim živim srpskim piscem“, a ni njegovi naslednici na mestu predsednika države, poput Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, nisu prestali da se konsultuju sa njim.

U poslednjem intervjuu koji je dao nedavno za „Nedeljnik“ pozvao je Srbe da „ne troše snagu na kosovsko pitanje, jer je istorija to rešila mimo njih“. Govorio je o Srbiji, istoriji, pobedama i porazima države, o Kosovu, kao i o bivšim i sadašnjim političkim ličnostima u zemlji, a između ostalog rekao je i da nije mogao da odbije u uđe u politiku:

„Prosto sam morao da se prihvatim te dužnosti, iako je ona bila apsolutno protiv mene kao pisca, u sukobu sa mojim osećanjima i sa mojom ambicijom. Znao sam da je cena izuzetno velika i da ću na neki način prestati da budem pisac. I negativna percepcija Dobrice Ćosića kao pisca, posebno kod mladih generacija, počinje od trenutka kada sam postao predsednik, kada sam postao čovek vlasti, mada sam 20 godina pre toga bio disident sa najvećim policijskim dosijeom“, rekao je on.

Ćosić je iza sebe ostavio ćerku Anu Ćosić Vukić, unuku Milenu i unuka Nikolu.

Telegrame saučešća porodici Dobrice Ćosića poslali su predsednik Tomislav Nikolić i prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije, i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i ministar kulture Ivan Tasovac. Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.