RSSKultura

Petak

Ranije

Komentari: 0
Ostavite komentar
Ocena: 4.93
Glasaj:
Pošalji tekst
Promeni veličinu slova
Verzija za štampu
Bili ste svedok događaja?
Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video..
Prijapov problem
07/08/2011 20:08

Zavarivanje

Prijapov problem

Autor: Saša Stojanović

Clitoridem titillandam esse

„Ono što se naziva ‘lijepom književnošću’ jedva nam je moglo u naslijeđe predati poneku skaredniju pjesmicu, kakav raskalašniji pasaž, poneki razvijeni citat, kakvu slutnju. Hrvatski su pesnici slinili nad svojim ljubavima, a pripovjedači se dali uprezati u ‘više pitanje’, tako da se i najbezazleniji čitatelj morao pitati: jesu li ikada jebali ovi duhovnici?“

Igor Mandić

U okviru sopstvene produkcije Petog festivala književnosti „THINK TANK TOWN“ (Leskovac, 6-8. oktobar 2011), biće objavljene i dve vrlo značajne knjige: „Pesme ljubavi i gneva“ Oskara Miloša, u prepevu Dragana Tasića, i „Prijapov problem“ Igora Mandića. Za razliku od rukopisa pesama strica Česlava Miloša, koje će se prvi put pojaviti pred srpskom publikom kao knjiga, Mandićevo remek-delo već je objavljeno 1999. godine, u izdanju zagrebačkog „Arkzina“; s obzirom na to da smo te godine imali važnija posla na ovim prostorima - da skratim: pola Srbije je zveralo u nebo, a druga polovina u muda - „Prijapov problem“ je prošao relativno nezapaženo; i to bez trunke svoje krivice. Objavljivanjem ove knjige neće biti samo dosegnuta „poetska pravda“; naime, problem o kome piše Igor Mandić nije samo Prijapov...

U stvari, na šta nas to sve podsećaju ovi „vulgarni eseji ili eseji o vulgarnosti“? Najpre na poraznu činjenicu da je klitoris „priznat“ tek 1593. godine, dakle čitav jedan vek posle Kolumbovog otkrića Amerike; Njegovo Veličanstvo Slučaj udesilo je da se anatom zaslužan za „otkrivanje“ dražice zove - verovali ili ne - Realdus Columbus. Međutim, Mandić „izgovara“ i rečenicu koja - po njemu - predstavlja „moto pod kojim je začeta moderna seksualnost“. „Clitoridem titillandam esse“ - rekao je Franji I jednog dana lični lekar Marije Terezije, savetujući mu na latinskom da sikilj ne treba zaobilaziti - kao mače oko džigerice - već da ga „treba golicati“. Rezultat? Šesnaestoro carske dece, kao posledica „golicanja“ zbog koga u tom trenutku nikome nije bilo do smeha; bar ne pre „postkoitalne cigarete“.

Autor knjige će nas podsetiti i na neke vekovne zablude; recimo, na Tita Lukrecija Kara, rimskog pesnika i filozofa, čiji moronski saveti zaslužuju da budu navedeni isključivo zbog nepatvorenog idiotizma: dok poštene i normalne žene mirno leže čekajući muškarca, dotle „iz svojih ličnih motiva, kurve uobičavaju da pokreću karlicu kako ne bi zatrudnele i da bi istovremeno Veneru učinile privlačnijom muškarcima: sigurno je, da ovo nije potrebno našim ženama.“ Njemu će suprotstaviti E. L. Leoneli koja će takvu nepomičnu ženu - u svojoj knjizi „S one strane usmina - vodič u žensku tajnu“ - nazvati „slika mrtve žene, u službi nekrofilnog muškarca“, dodajući da je Zapad trajno sprovodio „simboličnu kliteroktomiju“. Naravno da neće biti zaboravljen ni Paskal Dibije koji će - zbog raskalašne književnosti, pre svega - XVIII vek nazvati „prosvećeno stoleće razvrata“; kao ni Frojd, Masters-Džonson, i mnogi drugi teoretičari „noćnog akta“: večite teme književnosti „koja se čita jednom rukom“.

Pa ipak, kakav je to splet okolnosti doveo do nastanka ovih sočnih Mandićevih uradaka? Jednostavno stavljen pod led - po ko zna koji put - i prebačen u „Vjesnikovu“ redakciju lista „Erotika“ (1985-1992), autor je „drčno“ iskoristio šansu koja se dobija najviše jednom u životu: da za platu i regres, markicu za prevoz i topli obrok može da piše ono o čemu najviše voli. Zadovoljstvo oličeno u paradoksu da je okoštali sistem represije svega erotskog - u predigri pred raspad „in toto“ - finansirao takvu „pornografsku subverziju“, bilo je dodatni motiv da „stari lisac“ pruži ono najbolje: od sebe drugima, donekle unapred računajući na veselu percepciju tekstova „porinutih“ u poplave testosterona i estrogenske plime.

Naravno da citat sa početka ovog teksta nije primenljiv samo na hrvatsku književnost; štaviše, uveren sam u to da još uvek traje trka u kojoj „za prsa“ naizmenično preuzimaju vođstvo literarni palamudi iz svih država nastalih na parastosu bivše YU. Da nevolja bude veća, svi oni - osokoljeni grupnjačkom, akrobatski perverznom krilaticom „svoji na svome“(?) - i dalje pišu impotentnu književnost, u kojoj nije najveći problem to što se dotičnima na pomen izraza „pička“ diže kosa na glavi; mnogo je teža tragedija što se spomenutima diže SAMO kosa na glavi. Podrazumeva se da se takvi tipovi neće libiti da za opsceno proglase sve što između štampanih redova buja životonosnim sokovima. Baš zato, uveren sam da Mandićeva knjiga predstavlja kamen temeljac iz koga izrasta literatura koja više ne počiva samo na dosadnom mrsomuđenju, ljigavom cmizdrenju i uvek (v)lažnom moralu.

Ostavite komentarOstavite komentar

Komentari (0)