Putokazi mnoštva

PRE { text-indent: 2.5cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }PRE.western { }PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Da je maestro Kristijan Mandeal znalac i to samo kakav – nema ni najmanje sumnje. Prava je, zato, sreća da vas upravo takav tumač provede kroz odista znalački izabran program ovog februara u ciklusu Beogradske filharmonije imena „Za znalce“. Dramatična uvertira u be-molu Vasilija Mokranjca najpre, da vas protrese uverenjem kako se ovde još polovinom prošlog veka veličanstveno komponovalo, potom izuzetno viđenje Laloovog Koncerta za violončelo i orkestar u de-molu sa mladom poletnom zvezdom Johanesa Mozera za instrumentom, koji kroz ovo delo vozi svoje violončelo poput kakvog Harley-Davidsona na kerozinskom gorivu, te za kraj prava poslastica – Simfonija Slikar Matis distingviranog i ne tako čestog da se ovde čuje Paula Hindemita.

Krenemo li redom, Vasilije Mokranjac pleni od prve. NJegova Dramatična uvertira podstiče najburnije utiske u vama, oni se tokom četvrt časa propinju u sluhu poput šampanjca uzbudljivosti, zasenčeni odmorištima tako suštastvene zvučne nežnosti i nevinosti, da vas osvežene ponovo trijumfalno uzvitlaju i uzdignu do suočenja sa rajskim smirenjem, zadivljene pred lepotom prizora duha. Prava apoteoza dramatičnosti.

Johanes Mozer, pak, pridružuje se Beogradskoj filharmoniji i maestru Mandealu u Koncertu za violončelo i orkestar Eduara Laloa na jedan atletski samouveren način, dopunjen sasvim preciznom emocijom, koja grabi napred tonom pouzdanim, ozbiljnog saopštavanja i plamtećih uspinjanja. Mozer je vlasnik prestižnih priznanja i solista je uz orkestre i dirigente vrhunskog ranga. No, on sam živog je duha, spremnog na neočekivani detalj u svojoj interpretaciji, neuhvatljiv i bezbrižan naoko, ali namah onda porinut u najdublje misli i spiritualno ozračje. NJegovo senzualno prodiranje kroz zvuk u uvodnom stavu, te osobeno prebiranje herojski bolne supstance u svom interpretativnom gestu, preobratiće se u osetljivu pulsaciju istačkanu duhovitim težištima u onom srednjem, da bi finalni stav proticao sa lakoćom kroz delikatno poigravanje tonskim masivima između orkestra i soliste, toliko umiljato bespogrešno i naročitim glasom što svoj konačni odjek dobija posvuda preko zdušnog ansambla, žestoko i odlučno na vrhuncu.

Drugi deo nastupa sasvim je međutim u znaku Hindemitove Simfonije Slikar Matis i njene očaravajuće polifonije ideja, vilinski prebivajuće u jednoj radosnoj mašini-radilici, drevnog daha a modernog izraza. Ta mudra gužva koju prouzrokuju instrumenti svojim putanjama kao vođenim pravo iz neke vasionske stanice od strane Majora Toma lično, ta ustreptalost umnogostručena do miliona, žagor blaženstva čitavog kakvog predela od samih neobičnih ptica, potpuno apartnog i još neupoznatog peva, taj divni haos putokaza mnoštva ukratko, okončan čistim ushićenjem – ostaje ipak kao najupamtljivije osećanje ove večeri. Prisustvovali smo svojevrsnom čudu blaženstva iz svemira, samo što je taj svemir smešten unutar ljudskog bića, koje strepi ali se i oslobođeno raduje. A to je stvarno nešto, zar ne.