Retardirano pozorište

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Adapter je najpre dramski tekst očerupao kao zaklanu kokoš. Ali, nije mu bilo dovoljno što ga je sveo na kroki zapleta, po kratkom postupku otfikarivši mu sve vitalne organe, nego je to mrtvo načertanije uzeo da oživljava detaljima iz dramaturgijice sapunskih opereta, tako da od Molijerove komediografske veštine tu ne ostane ni dramskog truna ni damara. No, ni to mu nije bio dovoljno loše, te je izgon pesništva rešio da nadomesti muzičkim lajtmotivom, koristeći štedro Četvrti stav Pete simfonije Gustava Malera. Od ovog Adađeta i vrapcima na grančicama oko JDP-a poznatija su samo Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“.

Sve te bele kosti krštene imenima po likovima Molijerovim, glumice i glumci, šepureći se, izložili su nam kao grupu ozbiljno retardiranih odraslih osoba, svodeći tako sva svoja, ranije dokazana umeća, na bedne karikature, dok je jedno detence, dečačić od nepunih deset leta, u ulozi starmalog rezonera, jedino izgovaralo reči suvislo.

Eto šta i koliko sve postiže ovde i sada upornost neznanja i nadobudnost neukusa: od Molijera se pravi pisac skeča, slavna Malerova kompozicija, ugrađena i u Viskontijevo remek-delo „Smrt u Veneciji“, postaje tonska podloška za petparačku scensku patetiku, a glumci se daju dresirati u menažeriju mongoloidnih karikatura. Uzmimo samo troje njih za primer! Dragan Mićanović igra Argana kao njačućeg jadnička kojeg tiranišu svi, Bojan Dimitrijević predstavlja uskopišćenog pauna koji svojski krešti po sceni, a Jelisaveta Sablić tako i toliko maniristički kokodače da je sasvim svejedno koje reči izgovara i da li igra u komadu Nušićevom, Pecijinom ili Žike Obretkovića.

Građa Molijerovog baroknog zdanja ironije i poezije iskorišćena je ovde da bi se, na temelju nekad sjajnog jugoslovenskog pozorišta, stesala udžerica kiča i šunda. I jedino zbog čega eventualno vredi gledati ovo jadno pozorje jeste upravo to što ono pruža jasnu priliku da se uvidi razlika između kiča i šunda – prečesto nepravedno poistovećenih. Kakva pozorišna erozija! Kakva depresija, prikrivena umišljenim izmotavanjem! Kakva volja za retardiranje!