Snovi o boljoj budućnosti mogu postati ideologija

Tako recimo, odvojene samo pausom – jedna naspram druge stoje slika unuke vlasnice albuma sa drugaricom, negde u Kaliforniji, i par decenija starija fotografija imenovana kao „Pozdrav najmlađih“, na kojoj je zabeležena koreografija ritmičkih gimnastičarki na prvomajskoj paradi. Par stranica kasnije, neposredno preko slike nazvane „Razdragana mladost“ s veselom jugoslovenskom omladinom koja uživa u blagodetima socijalizma, Vukosava Kujović je zalepila fotografiju svoje unuke u Diznilendu. Ovi enigmatični susreti slika u naslovu izložbe donekle bivaju odgonetnuti kao nizovi u kojima je dokumentovano nestajanje dva velika sna – komunističkog i američkog sna o boljem životu. Suočavanje Šijana sa tim stanjem stvari koincidira sa njegovim suočavanjem gubitka majke u čijem je stanu, nakon što je preminula, otkrio album sa fotografijama. I, izgubljenim snovima.

 Kako snovi usmeravaju našu orijentaciju u životu i kako su oni na vas lično uticali?

– Ako mislite na snove o budućnosti, čime se bavi moja izložba, oni uglavnom predstavljaju potrebu većine ljudi da svoj život usmere ka nekom cilju koji će njima i njihovim bližnjim omogućiti sigurniji i bolji život. E sad, na svačije opredeljenje i usmerenje utiču i okolnosti koje dominiraju u periodu formiranja pojedinih ličnosti ili generacija.

 Šta nam ostaje posle ta dva sna koje ovde imenujete: neki treći, nesanica ili buđenje?

– Pa sada je, čini mi se, ipak dominantan san o pridruživanju evropskoj zajednici, mada je i on ugrožen trenutnom ekonomskom i useljeničkom krizom (slažem se sa Borom Ćosićem da je „useljenik“ adekvatniji izraz nego „migrant“). Ali, čini mi se da nemamo mnogo izbora ako želimo napredak i bolju budućnost.

I ranije ste tematizovali odnos holivudskog filma i sna, na primer u projektu Vertigo i u instalaciji Mjesto pod suncem… kako gledate na holivudski san danas?

– Moja generacija je odrasla na američkoj popularnoj kulturi, filmovima, muzici (džez i rok), stripu, pop artu, u stvari, bili smo deo te kontra kulturne revolucije šezdesetih, tako da je bilo logično da želimo da Ameriku upoznamo izbliza. Ono što je bilo zanimljivo i nepoznato meni je da su te vrednosti potisnute u savremenoj Americi, koja je, pogotovo posle kraja Hladnog rata, postala mnogo agresivnija na međunarodnom planu i u kojoj je ideologiju američkog sna ili boljeg života za sve zamenila ideologija nesputane pohlepe. Holivudski film je uglavnom pratio tu transformaciju Amerike, tako da su heroje-antijunake šezdesetih i sedamdesetih godina koji su uglavnom bili u sukobu sa sistemom, zamenili heroji-agenti CIA, ili likvidatori koji rade za državu ili pak nepostojeći superheroji, junaci poznatih stripova, poput Supermena, Betmena i Spajdermena.

U vašim knjigama (Kino Tom, Filmus) bitna narativna linija je kontekstualizacija sećanja na neke vama važne ljude i rekonstrukcija uticaja koje su imali na vas i druge autore. Da li se to može nazvati svojevrsnom politikom sećanja?

– Te knjige su nastale iz moje potrebe da ukažem na neke vrednosti naše kinematografije koje su meni bile važne u životu. Pokušao sam da dam lični doživljaj mojih susreta sa delom i ličnostima određenih autora. Ta lična vizura nikada nije sasvim objektivna i mislim da sam to dovoljno isticao u tim knjigama. One su jedan pokušaj da se kroz naizgled dokumentarni postupak dosegne jedan simulakrum koji odražava posve subjektivnu sliku i doživljaj filma uopšte.

Sastavni deo ove izložbe je video u kome ste snimili zatečeno stanje u stanu vaše majke posle njene smrti. Sve je tu onako kako je ona ostavila. Između ostalog fotografije na kojima ste vi i drugi članovi porodice, uramljeni intervjui iz novina… Da li vam je tada kamera, kao posrednik, pomogla da se lakše nosite sa svojim gubitkom?

– Pa, teško da kamera može doneti takvo olakšanje. Ali mi je pomogla da zabeležim i možda da bolje razumem jedan svet pre nego što potpuno nestane. Dok mi je majka bila živa, nisam mnogo obraćao pažnju na taj ambijent, dolazio sam da vidim nju. A kada nje više nije bilo, odjednom sam se našao u tom ambijentu na njenom mestu, mestu posmatrača svih tih fotografija postavljenih svuda oko nje, i shvatio sam koliko je ta foto priča njoj bila značajna, kako ljudi odlaze sa ovoga sveta ostavljajući za sobom albume i fotografije na kojima su zabeleženi značajni trenuci ili osobe iz njihovog života i kako sa njihovim odlaskom mnoge od tih fotografija gube svoje značenje a mnoge fotografisane ličnosti gube poslednju osobu koja ih može prepoznati.

U radovima koje izlažete poslednjih godina (kao sto su Fašizam iz moje sobe i ovaj sada izložen u Ozonu) polazni materijal su slike i predmeti iz vašeg neposrednog ličnog okružja koji postaju nosioci nekih veoma opštih priča, dok su ranije to mnogo više bili sadržaji popularne, često masovne kulture koje ste u tim radovima preoblikovali… šta je uslovilo tu promenu?

– Možda sa godinama čovek ima potrebu da više govori o stvarima i pojavama koje ga zabrinjavaju nego o stvarima koje mu čine zadovoljstvo. Pa sam želeo da o tim pojavama progovorim ne kao sudija koji sa nekakvog nedodirljivog pijedestala presuđuje, već kao neko ko je zahvaćen svim tim procesima i pokušava da ih razume i da zauzme koliko toliko razumnu poziciju u svemu tome. Snovi o boljoj budućnosti često poprimaju formu ideologije kada postanu opšte prihvaćeni u nekom društvu, i taj fenomen je nešto što me interesuje u ovom novijem ciklusu radova, koji ima zajednički radni naslov „Ideologeme“.

Na ovogodišnjem Festu ste bili u žiriju programske celine „Granice“. Kada neko u najkraćem želi da objasni kakvi su filmovi koji se tu prikazuju koristi termin „iščašeni“. Da li se slažete sa tim i da li ta ostvarenja prave neka istinska pomeranja u filmu.

– Ove godine filmovi su uglavnom pripadali žanrovima horora i fantastike. Mislim da su to granični žanrovi danas u kojima još ima nekog pomeranja. Jer, politički ili socijalno kritički film uveliko dominira glavnim programima filmskih festivala pa čak i bioskopskim filmom. Ipak, u programu „Granice“ bilo je nekoliko filmova koji će teško ući čak i u festivalske programe, jer prikaz nasilja u njima ne odgovara „dobrom ukusu“. Nagrađeni film „Ludo“ indijskog reditelja Kaušika Muhardžija u potpunosti izvrće uobičajene konvencije žanra. Ima potpuno nepredvidljivu fabulu, a uobičajena situacija u kojoj muškarci masakriraju žene ovde je izokrenuta u nešto sasvim suprotno, kao i pretpostavka da usamljeni par penzionera treba da se plaši razularenih tinejdžera ako ih sretne u zatvorenom i pustom šoping centru. Uz to, u filmu je snimljen zaista najstrašniji filmski poljubac ikad, a imajući u vidu koliko je filmskih poljubaca snimljeno od izuma kinematografa, to predstavlja gotovo neverovatno postignuće i značajno pomeranje granica!

Kako komentarišete to što je Festival dokumentarnog filma isključio selekciju eksperimentalnog filma?

– Smatram da je to bez veze i da govori o nerazumevanju same suštine filma. Imamo situaciju kada neki A festivali dodeljuju glavnu nagradu celovečernjim dokumentarnim filmovima, iako su smatrani festivalima igranog filma, a naš festival ukida jednu od najinovativnijih i najvitalnijih kategorija kratkog filma koja upravo danas, zahvaljujući internetu, doživljava svoj rivajval. Mislim da bi bilo mnogo bolje da su ukinuli kategorije i prikazivali eksperimentalne filmove zajedno sa ostalim kategorijama. Ukoliko ih nema dovoljno, bože moj. Prikažite ono što mislite da ima vredno. Savremenog gledaoca je baš briga da li je nešto igrani, dokumentarni ili eksperimentalni film, njemu je bitno da je to film koji je dobar.

Kako gledate na aktuelno stanje u kulturi i kulturne koncepte koje promovišu nadležni?

– Nisam primetio da kulturni koncepti postoje kod nadležnih. Kultura je prepuštena stihiji, međutim i to je bolje od potpuno kontrolisane kulture. Znači, nadležni povremeno stimulišu zaista krajnje arhaične koncepte nekakve „narodne“ kulture koja je O.K. u okviru folklornih sekcija, ali mi se čini da se savremena kultura ne može zaustaviti, osim nekakvim totalitarizmom, ona će uvek naći načina da bude prisutna zahvaljujući nezaustavljivoj energiji mladih umetnika.