Site name

Mirjana Karanović, glumica, povodom svetske premijere njenog rediteljskog prvenca "Dobra žena" na Sandens festivalu

Srbija je zemlja dobrih ljudi

Lik Milene za mene je zapravo metafora za čitavu našu zemlju, jer je ćutanje mehanizam kojim se branimo od svih loših pitanja

- Lik Milene za mene je zapravo metafora za čitavu našu zemlju, jer je ćutanje mehanizam kojim se branimo od svih loših pitanja. Kad morate da se suočite sa nečim lošim a ne znate šta je to dobro čemu bi mogli da se okrenete, najlakše je zapravo negirati sve. Za mene je Milena dobra, pristojna žena, dobro biće. Tako mislim i za ovu zemlju. To je jedna dobra zemlja, zemlja dobrih ljudi koji imaju teret na sebi jer nisu do sada uspeli da se suoče sa realnošću. Ne kažem sa istinom, već realnošću. Mislim da nas stalno nešto udara u glavu, a da mi vrlo detinjasto pokušavamo da se sakrijemo. Nadamo se da će neko doći i spasti nas, da će popraviti celu stvar. I da mi nećemo biti odgovorni - kaže u razgovoru za Danas Mirjana Karanović, čiji će rediteljski debitantski film "Dobra žena" imati svetsku premijeru 25. januara na Sandens festivalu.

Piše: Marija Krtinić

nedelja, 17. januar 20:10

Karanovićeva je za film, koji govori o suočavanju i spoznaji, pisala i scenario, uz saradnike Stevana Filipovića i Darka Lungulova, a igra i glavnu ulogu. "Dobra žena" govori o Mileni, koja nakon trideset godina braka, u trenutku kada otkriva da je bolesna, saznaje i za tajnu o ratnoj prošlosti svog muža, zbog koje je prisiljena da donese odluku da li će nastaviti da živi skrivajući istinu od sebe same, ili će ostaviti sve ono što je dotad stekla i započeti novo poglavlje.

- Dugo sam nosila tu priču u sebi. Razmišljala sam o tome kako mi i danas živimo sve ono što se desilo. Pomislila sam da bih volela da odigram lik žene o kojoj sam razmišljala. Shvatila sam da možda nikada neću dočekati da neko dođe na tu ideju, napiše takvu priču i pozove me da glumim, te da bi možda bilo najbolje da ja preuzmem inicijativu, ako želim da nešto učinim povodom toga. Napisala sam nešto što nije bio ni scenario, ni sinopsis. Jednostavno sam stavila na papir ono što sam videla u svojoj glavi. Opisala sam scene, dijaloge... Shvatila sam da mi treba neki scenarista da to napiše i obratila se Mirku Kovaču. On je bio zauzet, ali je u jednom opširnom pismu napisao šta mu se sve dopalo, šta misli da bi trebalo da popravim, i u kom pravcu bi trebalo da razvijam scenario. Svesrdno me je podržao, što je za mene bilo ogromno ohrabrenje. Pozvala sam Stevana Filipovića da mi se pridruži i nas dvoje smo dosta razgovarali i bavili se pričom, scenama, likovima... i uobličili scenario, za koji smo dobili nagradu CineLink u Sarajevu. Kada je snimanje već bilo izvesno i kada smo prikupili određeni novac, shvatila sam da ja moram da se prihvatim režije, jer sam sve što sam do tada uradila osećala kao svoju intimnu, vrlo ličnu priču. Ne o meni privatno, već o nečemu što je moj lični iskaz. I da imam vrlo određene ideje kakav film želim da napravim. Ta situacija u kojoj sam istovremeno reditelj i glavna glumica na početku me je užasavala. Znam da to može Klint Istvud, ali on iza sebe ima jednu bogatu holivudsku produkciju i podršku koju ja ovde nisam očekivala.

Da li je Sandens pokazatelj da niste pogrešili što ste se upustili u to?

- Ne samo Sandens. Samo snimanje je bilo toliko prijatno. Oslobođeno svakog stresa. Sve je funkcionisalo na način na koji nisam mogla ni da sanjam. Snašla sam se velikom zaslugom mojih saradnika - pre svega producentkinje Snežane Penev i direktora fotografije Erola Zubčevića. Ali i zahvaljujući glumcima. Neke od njih sam izabrala još dok sam pisala scenario. Prema njima sam pisala scene. I oni su učestvovali u filmu i nisu bili samo izvršioci mojih želja.

Koliko je vaš glumački rad na angažovanim filmovima ("Svjedoci", "Grbavica", "Tri prozora i vešanje", "Kosac") uticao na to da počnete da se bavite baš temom preispitivanja prošlosti?

- Ja ovde ne stavljam u prvi plan ono što bi se moglo nazvati angažovanost. Nije moja namera da napravim takav film. U ovoj priči najviše me je zanimalo kako ljudi trpaju određene stvari pod tepih i žive sa tim ne želeći da vide svoj život otvorenih očiju. Ja sam svojoj junakinji prišla iz pozicije razumevanja. Pokušala da shvatim zašto ona to radi i šta je to što je sada tera da preispita svoj život. Za mene to nije pitanja društvene angažovanosti, već lične, životne angažovanosti. Prisustva u svom životu. Mislimo da je moguće jedan deo života živeti tako da se ne suočavaš sa problemima, jer u tom trenutku nisi spreman na to. Ali sve ono što odlažemo i što ne želimo da primećujemo, jednog dana nas sačeka. Ako jako dugo držiš neke stvari u sebi, ta laž jednog dana mora da ti se obije o glavu. "Dobra žena" je priča o jednoj ženi koja je pristala na to da se suoči sa sobom i na neki način započne novu fazu u životu.

Za Milenu je bolest znak da nešto nije u redu u njenom životu i da tako neće moći i dalje. Šta bi za naše društvo bio taj znak?

- Svi prepoznaju bolest ovoga društva. Ne znam nikog ko to ne vidi. Ali isto kao i Milena i mi odbijamo da odemo kod lekara.

 Poučeni ranijim iskustvima na angažovanim filmovima, plašite li se reakcija, pre svega nekih nacionalističkih organizacija, zbog teme kojom se bavite (Milena otkriva video-snimak na kojem njen suprug učestvuje u ratnim zločinima)?

- Čim sam napravila ovaj film, znam šta mogu da očekujem. Iskreno, neću biti nesrećna ukoliko neki ljudi ne budu prihvatili ovaj film, a znam da postoje i oni kojima će se dopasti. Zaista sam uložila sve i dala najbolje od sebe. Ušla sam sa malo proračunatosti. Ovo je moja priča. Ja sam se ovako izrazila. Naravno da sada slede reakcije publike koje će biti takve kakve će biti. Ne mogu o tome unapred da razmišljam.

 Jednom ste izjavili povodom negativnih reakcija na neki od filmova u kojem ste igrali: "Svi će ti filmovi proći, ali šta ćemo sa istorijom". Dakle, šta ćemo sa istorijom?

- Ne znam. Ja sam odgovorna za neku svoju, ličnu istoriju. Ukoliko moja lična istorija može da doprinese boljim zapisima u istoriji ove zemlje, onda dajem neki doprinos. Ali, koliko zavisi od pojedinaca, istorija toliko zavisi i od interakcije pojedinaca sa ostalim članovima grupe. I ono što radimo danas, niko ne zna kakav će efekat to izazvati u budućnosti.

Na koji način utiču na istoriju oni koji je sada prepravljaju?

- Razumem da je Drugi svetski rat na prostoru Balkana bio prilika da se napravi klasna revolucija. I da su sve strane u tim oružanim sukobima i u borbi protiv okupatora činile zločine. Mislim da je to nešto o čemu bi trebalo da govorimo i što treba da se zna. Ali mislim da o tome treba govoriti a ne pretvarati partizane u zlikovce a četnike u oslobodioce, jer to nije tačno. Istorija mora da pretrpi određene korekcije ali neke stvari se ne mogu na taj način korigovati. Saradnici okupatora su saradnici okupatora. I to je to. Oni možda mogu da budu dobri porodični ljudi, možda su nekoga i spasli, ali to ih ne abolira od sve smrti koje su izazvali. Mislim da niko ne treba da bude aboliran samo zato što postoji ideologija koja je to odobrila. Vrlo sam kritična prema namerama da se neki ljudi predstave kao herojske figure, jer oni to nisu.

U društvu opterećenom svojom ratnom prošlošću, čini se da će znak da smo krenuli dalje biti kada Mirjana Karanović prestane da se bavi ovim temama na filmu...

- Mi jesmo krenuli dalje. Bez obzira što to nije nekim trčećim korakom. Uvek kažem da je napredak neumoljiva stvar, ne može se zauvek sprečiti. Pre svega jer se ljudi povezuju između sebe. Ja nisam sklona pesimizmu. Bez obzira na tragičnu poziciju u kojoj se nalaze mladi, verujem da se ljudski život stalno regeneriše kroz nove generacije. I da mladi ljudi, bez obzira na to koliko su indoktrinirani svojim roditeljima i društvima u kojima žive, doduše manji procenat njih, ali uvek je tako, uspevaju da se izdvoje i da mentalno, intelektualno i emotivno postoje neki genijalci koji će doneti napredak. Ako pogledate kroz istoriju, čovečanstvo je uvek kada je bilo pred nestankom izrodilo takve ljude.

Da li ćete nastaviti da se bavite režijom i scenaristikom i ubuduće? Postoje li neke teme koje vas zaokupljuju?

- Ima ih, ali sam vrlo oprezna. Ovo nije neko novo zanimanje koje sam pronašla, pa se sad time bavim. Moram da prođem fazu u kojoj puno razmišljam i "kuvam" svoju priču. Ali, ukoliko se to dogodi, to će svakako opet biti moj projekat. Mislim da se nikada neću baviti režijom ili pisanjem kao profesionalni reditelj ili scenarista, već tako da to mogu da ispričam, odigram i da to bude moje malo delo. Na taj način možda, ali ne mogu ništa više o tome da govorim u ovom trenutku.

Sandens, Geteborg, Fest...

Nakon svetske premijere na čuvenom Sandens festivalu čiji je osnivač američki glumac i reditelj Robert Redford, "Dobra žena" će prvi put biti prikazana u Evropi 5. februara na festivalu u Geteborgu, gde će se takmičiti za nagradu "Ingmar Bergman" za najbolji međunarodni debi. Domaća premijera predviđena je za predstojeći Fest, a u redovnoj bioskopskoj distribuciji film će biti od aprila. Ovo ostvarenje dobilo je podršku Mreže kinematografija Jugoistočne Evrope, kao i nagradu CineLink Sarajevo film festivala. U filmu igraju: Boris Isaković, Jasna Đuričić, Bojan Navojec, Hristina Popović, Ksenija Marinković.

Rad s rediteljima

Pored promocije filma "Dobra žena" Mirjanu Karanović u narednom periodu očekuje i premijera predstave "Mi smo oni na koje su nas naši roditelji upozoravali" u Zenici. Karanovićeva je režirala dramu po tekstu Tanje Šljivar, u kojoj i igra, a predstava će verovatno biti izvođena i u Sarajevu i u Beogradu. Što se filma tiče, trenutno je u toku snimanje ostvarenja "Rekvijem za gospođu J" Bojana Vuletića, a nedavno je završila i rad na filmu "Mašinovođe" po tekstu Miloša Radovića a u režiji Lazara Ristovskog.

- Ja zapravo volim da radim s rediteljima. Volim tu kreativnu komunikaciju, u kojoj ja ulažem svoju maštu i fizičku energiju, dajem je nekome i od toga zajedno nešto pravimo - kaže glumica.

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.