Uspešan derbi istorijske angažovanosti i filmske šećerleme

Priča u osnovi nudi već dovoljno materijala za rad i razradu i nije čudo što je se latio upravo Dragan Bjelogrlić, nakon tolikog iskustva kako na filmu, tako i na televiziji i u pozorištu. Naime, poznajući njegov rad, interesovanja i htenja, Bjelogrlić je nesumnjivo zastupnik ideje i pokretač struje koja teži da u Srbiju ili srpski film svejedno dovede Holivud, u pravom smislu njegovog značenja. Prenošenje nikada ranije ispričane priče iz epohe, a opet dovoljno angažovane i melodramski zašećerene, pa poentirane da se pojavi baš u datom trenutku (Holivud bi na primer, priče sličnog sadržaja isporučio uoči katoličkog Božića na primer, dok se Bjelogrlić opredelio da svojim filmom obeleži 80-godišnjicu nastupa na Montevideu), ispostavilo se kao zicer za tako naizgled skup i ambiciozan film, kome ovi epiteti, u ovom slučaju, idu samo u korist.

A film koji smo dobili zapravo je uvod u priču o prvenstvu na kome je prvi put nastupila naša zemlja, među svega četiri ekipe sa Starog kontinenta, što tek treba da vidimo u godini pred nama, kada stiže nastavak filma. Uz podršku istorijske građe, te literarnog predloška Vladimira Stankovića i vrlo zanimljivog scenarija Srđana Dragojevića, Bjelogrlić koristi priču kako bi pre svega predstavio jedan mondenski Beograd iz tridesetih godina prošlog veka, zadivljujući u svojim čarima, koji je bio zaista značajna evropska prestonica tih godina, uoči najvećeg rata 20. veka. Tim Beogradom, tako magičnim i intrigantnim, u kome je čini se klupski život bio znatno interesantniji nego što je danas, šetala je impresivna galerija pojavno i društveno živopisnih likova. Tu činjenicu Bjelogrlić koristi kako bi stvorio visoku stilizaciju, u čemu je imao značajnu podršku direktora fotografije (Goran Volarević), scenografa (Nemanja Petrović) i kostimografa (Dragica Laušević). U njegovoj viziji, srpska prestonica je izgledala bolje nego Čikago tih godina, što nam je Holivud nebrojeno puta servirao. U to doba, muškarci su bili žestoki ili konzervativni, žene su bile lake ili potpuno neutralne, fudbaleri su bili mangupi ali i gospoda. Film za divno čudo ne podilazi potencijalnoj publici (što je čest manir komercijalnih filmova) već povlači paralele između onog vremena i današnjice, postavljajući se jasno kako u socijalnoj tako i u političkoj kritici, čime pokušava da ukaže na duboke korene svega onoga što nam se poslednjih godina dešavalo i što se dešava još uvek. Upravo su to i najinteresantniji dometi scenarija, rađenog inicijalno za televizijski serijal, zbog čega je povremeno dramaturški neujednačen, a povremeno razuđen sa dosta ponavljanja i povremenih propusta, što u drugoj polovini na momente ozbiljno koči priču tako dinamičnog ritma.

S druge strane, koliko god da je tehnička ekipa uradila svoj deo posla po najvišim standardima, film ipak ogromnim delom pripada izvođačkoj ekipi, tim mladim i neafirmisanim glumcima sa očitim potencijalima, koji su odlično uradili svoj deo posla. Iako bi bilo nepravedno izdvojiti tek par imena iz te velike podele koja je u dobroj meri podržana velikim imenima domaćeg glumišta, stiče se utisak da je Bjelogrlić, na sebi znalački način, uspeo da sa Milošem Bikovićem i Petrom Strugarom, tumačima likova Tirketa i Moše dvojice čuvenih srpskih fudbalskih asova, proizvede dosledne naslednike tandema kojeg je on činio svojevremeno sa Nikolom Kojom, samo ovoga puta za nove naraštaje. Ali „Montevideo“ ipak nije „Zaboravljeni“ za današnju dezorijentisanu generaciju. „Montevideo“ je žanrovski jasno profilisan sportski film, sasvim dovoljno melodramski uokviren, društveno angažovan, biografski romansiran, istorijski potkovan i nacionalno prigodno (na granici prihvatljivog) obojen. Dakle, ovakve filmove jesmo gledali mnogo puta, ali ovog puta smo zaista zadovoljni što jedan takav pripada baš našoj kinematografiji.