Iako sam u Dubrovniku (i njegovoj okolini) sa roditeljima, do devedesetih, često letovala, ne mogu reći da su me neke posebne emocije ponovo dovele u grad sv. Vlaha jer Dubrovnik je za mene bilo mesto na koje sam odlazila isključivo sunca, zabave i mora radi.
Dane sam, obično, s društvom provodila na plaži, a večeri, ispred kafića, na kamenitim stepenica Staroga grada, slušajući „Azru“, ne interesujući se nimalo za sve one naslage istorije na kojima je Grad ležao. Zapravo me je u Dubrovnik vratilo sećanje na studije i ispit iz dubrovačke književnosti: čitajući „Osmana“, „Dundo Maroja“, „Tirenu“, „Novelu od Stanca“ i „pesme ljuvene“ Šiška Menčetiča i Džora Držića, učeći o Republici, Cvijeti Zuzorić i dubrovačkoj renesansi, sa žaljenjem sam pomišljala na svu tu tradiciju na koju ranije nisam obraćala pažnju, a koju, tih, osamdesetih više nisam mogla doživeti.
Dubrovnikse promenio isto koliko i ja sama i svakako više nije onakav kakvog sam ga bila zapamtila. Kao ni put do njega, uostalom: kolone automobila više iz Srbije ne saobraćaju put Hrvatskog primorja, a tridesetak kilometara pre Višegrada, putokaz za skretanje za Dubrovnik još uvek je išaran sprejem.
Istina, Stari je grad i dalje stisnut između brda i Jadranskog mora. U njega se i dalje ulazi kroz dva ulaza: istočni na Pločama i zapadni na Pilama. Stradun je na istom mestu, od kamena i na kamenu kao i velika Onorfijeva fontana, Gradski zvonik sa satom, Knežev dvor i Orlandov stub. U prodavnicama suvenira i danas puštaju „Dubrovačke trubadure“ a začinsko bilje, „na gradelama pripravljene sardele“, školjke iz čistoga mora, lignje na žaru i raznovrsne dubrovačke „delicije“ mirišu kamenitim uličicama.
Nova je statua Marina Držića ispred Gradske kavane i u kamenu Gradskog zvonika uklesan natpis koji govori da je 2003. godine, pred crkvom svetog Vlaha Papa Jovan Pavle II blagoslovio Grad. Kao i tabla, na ulazu u Stari grad, na kojoj su obeleženi svi oštećeni krovovi i spaljeni objekti kao i svi oni pločnici Straduna koje je uništila „jugoslovenska armija Srba i Crnogoraca tokom 1991/92. godine“. U Palati Sponza sada je i Spomen soba poginulim dubrovačkim braniteljima. Gledajući sve to, osećate stid zbog svega što su činili „u ime vaše nacije“.
Uprkos svemu, izbegavajući novosagrađene, nepoetične delove Dubrovnika izvan Staroga grada, zajedno s mnoštvom stranih turista, šetala sam obnovljenim i umivenim Stradunom, hodala Gradskim zidinama, posetila Knežev dvor, Dom Marina Držića i njegovo pozorište.
Zamislila Petrunjelu, Mara Marojeva i kurtizanu Lauru na kamenim pločnicima i staroga Stanca kako s njim obesni mladići teraju šegu. Prelistala mnoštvo knjiga o Dubrovniku, Vlahu Bukovcu i Ruđeru Boškoviću.
Osetila prolećno sunce dubrovačko i miris mora koje ga okružuje. Probala lignje na žaru i popila kapućino sedeći na kamenu, ispred kafea, baš kao i dvadeset godina ranije.
Ponovo začula dubrovački govor. I reči dobrodošlice bez obzira na ekavski izgovor. I nekoliko prekornih pogleda kao reakciju na novosadske tablice.
Neočekivano čak i premijeru filma „Na putu“, šampanjac i jagode s prelivom od čokolade u palati Sponza.
Podsetila se „izgubljenog vremena“.
I zatvorila još jednu priču iz prošlosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
