Sa „hodočašća“ istanbulskoj džamiji Tešvikija, gde su vodili Orhana Pamuka dok je bio dete, vraćamo se Ulicom Abdi Ipekči. Kažu da je ova lepa avenija san i muka „kupoholičarki“: na svakom koraku neko zvučno ime – Luj Viton, Kavali, Bos, Kartije, Tifani, Prada… I neupadljiv spomenik čoveku čije ime ulica nosi.
Abdi Ipekči bio je dvadeset godina glavni urednik „Milijeta“, najpoznatijeg turskog dnevnog lista. Borac za ljudska prava i prava manjina, zalagao se za razdvajanje crkve i države, za dijalog i pomirenje sa Grčkom. Organizovao je međunarodnu konferenciju o medijima i političkom ekstremizmu, a sam je pao kao njegova žrtva: 1. februara 1979. ubila su ga dva pripadnika ultranacionalističke organizacije „Sivi vukovi“ dok se kolima vraćao kući. Jedan od njih, Mehmet Ali Agdža, mnogo je poznatiji od svoje žrtve – „proslavio“ se pokušajem atentata na papu Jovana Pavla Drugog u maju 1981. Zbog ubistva Ipekčija osuđen je na doživotnu robiju, ali je posle šest meseci, uz podršku moćnih pristalica, pobegao iz zatvora.
Međunarodni institut za štampu uvrstio je Ipekčija u 50 svetskih „heroja slobode štampe“ u drugoj polovini XX veka. A za nastavljače njegovog rada na poboljšanju tursko-grčkih odnosa ustanovljena je nagrada koja nosi njegovo ime.
Tri i po metra visok spomenik otkriven je 1. februara 2000. blizu mesta gde je Ipekči ubijen. Ipekčijevu bistu drže student i studentkinja – simboli intelektualne mladosti.
Nedaleko odavde, na početku ulice Halaskargazi (potražiće je putnik koji zaželi da vidi Ataturkov muzej) nalazi se spomenik još jednom ubijenom novinaru. Ugur Mumdžu, koji je pisao za „Džumhurijet“, rođen je i živeo je u Ankari, gde je ubijen i sahranjen. Tu prestaju razlike, a sve drugo je slično, pa i motivi atentatora. I Mumdžija su ubili zato što je pisao protiv imperijalizma, korupcije, terorizma, što je bio borac za demokratiju i ljudska prava. Smatra se pionirom istraživačkog novinarstva u Turskoj, a jedna od njegovih tema bio je i Ali Agdža, ubica njegovog kolege Ipekčija. Ubrzo posle vojnog udara 1971. bio je uhapšen i mučen, a mučitelji su mu, pisao je kasnije, „objasnili“ da njima ništa ne može ni predsednik republike. Bombu u auto postavili su mu januara 1993, u vreme dok je istraživao nelegalnu trgovinu oružjem i vezu između turske mafije i turske ekstremne desnice.
Kao i Ipekči, imao je 50 godina. Njegova žena i deca osnovali su Fondaciju za istraživačko novinarstvo koja nosi njegovo ime.
Oba novinara dobila su, osim spomenika, ulice u Istanbulu i Ankari. Na godišnjicu njihove smrti kod spomenika se okupljaju njihovi rođaci i prijatelji, kolege, predstavnici države i partija. O njima i njihovom delu govori se s dužnim poštovanjem i pijetetom, ali i sa uvek istim zaključkom: iako je bilo „nekih pritvaranja i hapšenja“, stvarni nalogodavci atentata nisu otkriveni. Mumdžuova rodbina na to čeka 21 godinu, a Ipekčijeva 35.
Liči, što bi rekli u onoj staroj reklami.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
