U Valjevskoj gimnaziji je 17. januara 1914. godine za privremenog učitelja gimnastike postavljen Josip Jeras iz Ljubljane. To je Jerasu, ujedno, bila i prva državna služba. Dvadesetak godina docnije pisaće da je «u slobodnoj Kraljevini Srbiji» prihvaćen kao što brat brata prihvata. Ovde je drugovao sa Davidom Pijade, takođe gimnazijskim nastavnikom, uz to pesnikom, prevodiocem Tagorinog «Gradinara».
Naporedo sa nastavom u Gimnaziji, Josip Jeras učestvuje i u radu valjevskog gimnastičkog društva, naročito u njegovim pripremama za svesokolski slet, koji je trebalo da se u avgustu te godine održi u Ljubljani. Uskoro se u Sarajevu dogodio atentat, pa je Jerasu, preko austrijskog konzulata u Beogradu, naloženo da se javi ljubljanskim vlastima. Pocepao je poziv i ostao u Valjevu, «prijatnom mestašcu na Kolubari». Samouvereni srpski oficiri govorili su mu onda da će uskoro svi u Ljubljanu.
Početkom avgusta 1914. godine Jeras je dobrovoljno stupio u Jadarski četnički (komitski) odred majora Vojina Popovića, popularnog vojvode Vuka, u kome je već bilo Srba prečana, dosta Hrvata, Čeha i Poljaka ali i «ponešto Slovenaca». Učinio je to prilikom odredovog odlaska sa Ade Ciganlije prema Drini i kratkotrajnog logorovanja u Valjevu. Pripadnici te jedinice od preko 500 ljudi uputili su se iz Valjeva na Drinu gde je Josip Jeras doživeo vatreno krštenje. Na Ceru je, međutim, ranjen i otpremljen u Valjevo da se leči. Sa srpskom vojskom ostao je do kraja rata pa i u njenom povlačenju preko Albanije.
U godinama između svetskih ratova Josip Jeras je predsednik Udruženja slovenačkih dobrovoljaca u Prvom svetskom ratu. O svom ratovanju na srpskoj strani i prelasku preko Albanije napisao je knjigu «Planina smrti» (Ljubljana, 1929). Učestvovao je i u Drugom svetskom ratu, a na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu biran je u njegovo Predsedništvo.
Solidarnost koju je Jeras ispoljio prema Srbima, novinar Slobodan Nešović ocenio je kao «jedan gotovo legendarni primer jugoslovenskog patriotizma, uzor bez presedana».
Josip Jeras je rođen u Ljubljani 1891, školovao se u Ljubljani i Bordou, umro 1967. godine. Predstavljen je u niz slovenačkih enciklopedijskih izdanja, takođe i u «Biografskom leksikonu Valjevskog kraja».
Među Valjevce prvi Slovenci su, inače, pristigli u leto 1862. godine. Bili su to pripadnici višenacionalne mnogoljudne skupine, združene u Dobrovoljačkom korpusu. A u julu 1910. trojica slovenačkih maturanata su pešice otišli iz Beograda u Valjevo pa odavde u Užice.
Posle duže bolesti, umro je novinar Zdravko Ranković, osnivač, vlasnik i urednik privatne izdavačke kuće „Kolubara“ iz Valjeva. U ovoj rubrici njegove tekstove smo rado objavljivali. Opraštamo se od njega podsećajući se jedne od dopisnica koje nam je poslao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
