Lepota, život i smrt

Na njenoj se kupoli ogleda venecijansko sunce kada tone. A predveče, ostrvo i crkva stvaraju scenu poezije i smrti. Zapazila sam ljude koji žele da sede sami i posmatraju ovu lepotu latinske arhitekture na slovenskoj osnovi. I ja sam među tim ljudima. Čujem kako se mešaju glasovi vodiča, turista, brodova i gube između dva neodređena stabla crna od vlage. Upućujem svoju večernju misao u kafić Florijan gde su nekada sedeli Brodski i Oden. ,,Lepota koja nas okružuje tolika je da se gotovo istog trenutka u nama rađa nesuvisla želja da se s njom trkamo, da je pokušamo dosegnuti’’, reče Brodski u svom Vodenom žigu. ,,Grad u kome gondole protiču kanalima kao nejasne misli kroz podsvest, u kome voda sadrži odraze zatečenih sanjara i dekadentnih stvaratelja, dok se i poslednji zraci sunca utapaju u prekrasne akvarele.’’ Lepota je jedina osobina koju vreme ne poseduje, i kad Dante pretoči svoju misao u rečenicu, shvatamo kako u lepoti jedino oko nalazi svoj mir. I prava je Božanstvena komedija kada zaboravimo kako je lepota večna sadašnjost u čijem proticanju gledamo svoju smrtnost. Pesma koja se čuje u daljini, kako reče Vivaldi, postaje ,,blizanac vode’’ i podseća na notni papir iz kojeg se neprekidno svira, nadolazi u partiturama plime i oseke, kroz notne kanale i živi. Venecija se često javljala u snovima Brodskog. Njegov omiljeni pesnik bio je Oden, onaj isti Oden koji je pisao briljantne stihove i bio oženjen Erikom Man, kćerkom Tomasa Mana. Man je u svom delu Smrt u Veneciji ponovio platonski dijalog između Sokrata i Fedra ,,da je lepota jedina forma duhovnog koju možemo da prihvatimo čulima’’. Gete je govorio kako se ona ne može porediti ni sa jednim drugim gradom, a Čarls Dikens da stvarnost Venecije prevazilazi i maštu najburnijih snova. Brauning je to rekao: ,,Venecija. Muzika vaša, i tihi zaliv. Ona pleše, i tone u veselje.“ Mnogi su došli u ovaj grad ne toliko da bi pisali, koliko da bi shvatili ko su. U neprestanom prerušavanju pod maskama, tražili su sebe, dok je sama Venecija, kako kaže Bajron ,,maska Italije’’. I Brodski i Paund su želeli da budu sahranjeni na ovoj Atlantidi mrtvih. Tako se sa turistima mešaju duše umetnika. I dalje sunčeve zalaske posmatraju Vivaldi, Vagner, Verdi, Stravinski, jedva dotičući beskonačnu partituru vremena. Danteova senka prolazi nevidljiva između gondola i ribarskih mreža uz pratnju libreta koji se diže do uspomena.