Mesto retke lepote

Užurbani glavni grad istoimene države u severnoj Africi, sa 3,5 miliona stanovnika, nastao je na veoma brdovitom terenu kome se, što je karakteristika starih naseobina, prilagodilo mnoštvo krivudavih uskih ulica. Ulice koje čine lavirint slivaju se u veliki plavi Alžirski zaliv, more i nebo i zeleni klanci nalaze se svuda unaokolo. Jedan od prvih utisaka stranca je da je vožnja automobila u Alžiru prava majstorija. Uski putevi plove između i preko brda iznad velikog mora. Pošto je cena litra super benzina nešto preko 20 dinara (alžirska moneta se zove kao i srpska i ima sličnu vrednost na deviznom tržištu), a dizela 14, kao da u Alžiru svi voze i čini se da je saobraćaj stalno na ivici kolapsa. Burna istorija danas najprostranije države u Africi (2,4 miliona kvadratnih kilometara) uveliko je utkana u bogatu arhitekturu grada: široki bulevari koje su izgradili Francuzi i elegantni beli apartmani i vile sa plavim roletnama, spomenici i javne zgrade iz doba socijalizma, i istrajno islamsko srce skriveno u strmoj, brdovitoj Kazbi. Alžir je poznat i po medresama, džamijama, katedralama, Otomanskim palatama, prednjoj strani luke sa beskrajnom kolonadom snežnobelih kolonijalnih građevina i zgradom stare pošte koja liči na palatu napravljenu od sladoleda. Oni koji su boravili u Alžiru u proleće pričaju i o moru penušavih purpurnih buganvilija, mimozama. Mi smo mirisali borove iglice oko hotela „Šeraton“ u Klub „De Pa“, odmaralištu 25 kilometara od centra grada i u obližnjem konferencijskom centru nanu u jako zaslađenom čaju sa visokom „kragnom“, začine i pečenu jagnjetinu na pijacama u Kazbi i njenom kolopretu, kafu u tamnim kafedžinicama. Od X veka n. e. Alžir su gradili Arapi koji su ga po ostrvu u zalivu nazvali Al-DŽazair, bukvalno „grupa ostrva“. Kada su muslimani iz Alžira pozvali turske gusare da ih odbrane od Španaca koji su zauzeli ostrva pred gradom, otomanski sultan je 1529. pod svoj suverenitet stavio novu provinciju. Tako je počeo jedan od zlatnih perioda u razvoju Alžira. Grad nije bio otomanski, već je kombinovao tursku vojnu arhitekturu sa tradicionalnom arapsko-mediteranskom. Cvetajuća trgovina, a ponekad bogatstvo dobijano i gusarenjem, omogućili su nastanak građanstva i raskošno dekorisanje unutrašnjosti kuća u Alžiru. Velike pare su ulagane u religiozne zadužbine koje su postajale vlasnikom mnogih kuća i prodavnica u gradu. Kirije od te imovine pomogle su izgradnji i održavanju džamija, islamskog obrazovanja, darova svetim gradovima Meki i Medini i izgradnji javnih dobara kao što je obezbeđivanje vode. Francusko osvajanje 1830. promenilo je grad Alžir. Elita turske vojske je otišla, a deo muslimanskog stanovništva napustio grad. Francuzi su konfiskovali svojinu onih koji su otišli, a preuzeli su i vlasništvo nad religioznim zadužbinama.