U ljubičastoj boji neizrecivog smiraja sunca Visoke Tatre se već naziru crne, s dubokom tajnovitošću velikih planina. Amedeo i Điđi objašnjavaju igru svetlosti, posledice prelamanja, odnose između onoga tamo dole i našeg opažaja toga. U ovom trenu smo svi ubeđeni da ono svetloplavo i ljubičasto veče mora na neki način postojati, negde, zauvek, u hiperuranijskom svetu ili u umu Boga, poput Platonove ideje – večite i netaknute – večeri. Čini nam se da oni obrisi, ono svetlo, onaj blesak stvarno sadrže u sebi ove dane koje proživljavamo, njihovu tajnu, poput čarobnih predmeta iz bajki što ih je dovoljno protrljati kako bi iz njih izleteo skriveni duh.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Na putu po mračnoj šumi, farovi automobila iznenada osvetljavaju strelicu koja, na dva kilometra udaljenosti, upućuje u Matlijari. U sanatorijumu Matlijari Kafka je proveo nekoliko meseci između decembra 1920. i avgusta 1921; u trenutku u kom duga svetla primoravaju natpis da namah izroni iz tmine, prisećam se fotografije koja prikazuje Kafku u grupi osoba u čijoj se pozadini nalazi ovo drveće Matlijarija, sramežljivog i gotovo srećnog osmeha. Ta fotografija, sa onim mrkim lišćem prepunim tajnovitosti i ova ista šuma kojom sada prolazimo jesu tanani, oduvani zidovi; onaj život, koji je fotografija zaustavila u prizoru jednog svog trena, nestao je zauvek. Ni delo Kafke ne pruža nam u potpunosti njegovu tajnu, pošto je i ono hartija, premda čvršća i istinitija, ali ipak nedorasla postojanju što iščezava, kao i tmini ove šume gde se ovog časa nalazimo.
Izletišna mesta na Tatrama, poput Tatranske Lomnice, poseduju decor luksuznog turizma belle epoque; sada ih posećuju, pored Čehoslovaka, mahom istočni Nemci. NJihova otmenost nije imuna na blagu prostačku nestvarnost koja odlikuje mesta gde postoji samo doba odmora ili, pak, gde je taj odmor nadvladao i izbrisao postojanje i prvobitni ritam mesta. Skarednost je slavodobitna, napadna i iskvarena kada čovek odlazi u neko mesto ne samo i ne toliko kako bi priuštio sebi spokojna ili zabranjena uživanja, koliko da bi obeležio ritual za koji drži da je neophodan njegovom ugledu. Nije, sasvim izvesno, prost bludnik koji udovoljava svojim sklonostima; skaredan je bludnik koji, udovoljavajući im, ne misli samo na vlastito uživanje, već i da tim činom vrši nešto društveno i kulturno korisno što ga pretvara u nadmoćnije stvorenje.
Osobita elita koja ispunjava svoju istorijsko-političku funkciju – još vodeća aristokratija, vojnička kasta na vlasti – može biti mrska ili zločinačka, ali nije neotesana niti snobovska, budući da obavlja stvarni i bezlični zadatak koji nadilazi svakog pojedinačnog pripadnika. Slavni turisti koji su stvorili mit Kaprija često poseduju stigmate prostakluka, budući da čine sivu masu osobenjaka, lišenih bilo kakvog predstavljanja stvarnog i ubeđenih da predstavljaju nešto zahvaljujući svojoj predvidljivoj ćudljivosti ili razmetanju istančanošću. Stoga nije da baš nerado napuštamo restoran velikog hotela na Tatrama, premda je večera pristojna i konačno se – zahvaljujući internacionalnom okruženju – može popiti dobro pivo.
Iz knjige Dunav, izdavač: Arhipelag. Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
