Ponekad je teško razdvojiti putopis od fikcije, posebno kada putopis piše neko kome je fikcija životno opredeljenje. Istina, fikcija ne mora biti netačna, naprotiv, to je samo pristup realnosti – pa tako novinski izveštaj može biti produbljen senzibilitetom. Eto, neka ovo bude jedan takav raport iz grada gde je na dan Nove godine goreo jedan od najpoznatijih hotela, Adres, vest koja je obišla sve svetske medije.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
No, to se desilo tek pri kraju mog boravka. Trebalo je najpre obići Emirate automobilom, preći 1.000km (doduše, kao suvozač), upiti sve boje i svaki pad svetlosti na predele. I štošta još.
Jednom mi je prijatelj rekao da se boji da razgovara sa mnom: da ne bi sutra to sve pročitao u novinama (ovde fali emotikon), aludirajući na moje putopisne egzibicije. Dubai je bio čudno iskustvo. U nekom momentu ste stvarno među neboderima, i sve vam je jedno, a u drugom momentu ste na raštimovanom drvenom čamcu koji vodi do starog dela grada, gde je orijent nedvosmislen, i nije vam svejedno. Na pravom ste mestu – na Orijentu. Omiljena bajka mi je bila, pored Ivice i Marice (samo zbog kuće od slatkiša i fantazije da ću kao dete pronaći neku sličnu u šumama Švajcarske), Aladinova čarobna lampa; nešto strašno moje se pojavljivalo u toj priči, magija i miris začina, nešto što sam posle videla putujući po Izraelu, na primer. Na Orijentu imate osećaj da zaista možete sve ukoliko umete lepo da pričate, kao Šeherezada. Sve vrvi od priča. Bazar, male lampe naređane, ešarpe (dakako sam kupila majci dve), začini čija imena ni ne znam, malo udvaračko-napadnog trgovačkog manira ali i uskih uličica koje vode do sevdah-lokala. Neka varijanta izraelske limonane (limunade sa mentom), a koja se u Emiratima zove mint lemonate, organski je nepogrešiv izbor za pustinjsku temperaturu. Naručite dve odjednom, odmah, simpatično i neophodno bahaćenje. Od slatkiša koji bi bili tipičniji prisećam se linčija (vrsta grožđa) sa karamel sladoledom; ali prisećam se i, u istom tom lokalu u starom delu grada, i svetlucanja vode koja je ispred lokala, kada možete da uporedite boje neba i vode, umetnička fotografija koja čeka da bude uhvaćena u objektiv. Razume se, ja nisam bila zadužena za fotografiju, kao što se i primećuje po potpisu ispod vizuelnih priloga u ovom tekstu.
Vraćam se na onih 1000km sa početka: vožnja rentakarom, narandžast pesak pustinje, čudna mala mesta sa plantažama urmi, sa niskim kućama sa ravnim krovom, i usred svega toga piše bookshop. Ne stajemo, jer pretpostavljamo da su sve knjige na arapskom. U tom trenutku još uvek nemam smartfon, jer prezirem tačskrin, pa ne mogu da pomognem u vožnji ni oko traženja na gugl mapama, koje su jedini putokaz na ovim putevima. Potom ubrzo, Hata. Traganje za branom koja je stvorila jezero, na koje stranci često dolaze. Nalaženje brane – pogrešne, jer je jezero ispušeno, mada i dalje stoji tabla sa precrtanim swimming. Ovde lako možete upoznati nekog Arapina (sa džipom, naravno, i vladanjem engleskim jezikom) koga zanimaju svetlopute strankinje, voljan da vam pokaže put. Velikodušno, i pomalo previše zainteresovano, nam pokazuje dalji put: do brane sa pravim, neisušenim jezerom. Potpuna tišina na tom jezeru. Zelena voda, nekako smaragdno zelena. Okolo nema ničeg. Ogromna tišina. Stranci koji prave piknik pri samoj vodi, do koje se ne može doći bez preskakanja ograde. Izazov za fotografe, zelena svetlost jezera. Izazov i za mene, da siđem do vode, jer je neobičan pejzaž. Vožnja se nastavlja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
