Posle tri sata vožnje stižemo u Kančipuram – sveti grad, Zlatni grad i mesto hodočašća. Ulice su zakrčene narodom. Nama u susret dolazi procesija. Grupa golišavih Indusa sa vidljivim naporom na rukama nose postolje sa ogromnom figurom Nandi – bika, simbolom boga Šive. Lica su im ozbiljna, nejaka i mršava tela oznojena. Svaki čas im u pomoć pritrčava neko od onih što stoje najbliže nosiljci dok gomila naroda raste, posmatra ili korača podižući za sobom sve veće oblake prašine iza koje se ništa ne vidi. Uočavam belu tanku pantljiku na telima nosača. Ona je obeležje sveštenika bramana, dobijaju ga na rođenju i nose doživotno. Prolazimo ulicama starog Kančipurama, bivša prestonica južnoindijskih kraljeva bila je podjednako važna za glavne indijske religije; budizam, hinduizam i džainizam. Pored svoje bogate prošlosti grad je poznat i po proizvodnji svile.
Odlazimo u jednu od fabrika u čijoj prostranoj sali sede tkači. Muško i žensko tkaju u „četiri ruke“. Sa bordurom ili bez nje, ispod njihovih ruku nastaju tkanine čarobnih boja i šara i najčešće se kupuju za sari – detalj koji indijsku ženu čini otmenom i elegantnom. Najpoznatiji su baš ovi iz Kančipurama i za mnoge Induskinje predstavljaju statusni simbol. Sari nije šiven, i prava je umetnost vezivati ga i nositi. Nežne i krhke prodavačice obraćaju mi se sa molbom da na meni pokažu veštinu oblačenja te tradicionalne odeće. Pristajem i njihovi tanki prsti bojažljivo prebacuju lepršavu tkaninu oko mog struka. Ubrzo sam bila obučena u dugačku suknju sa osam falti napred. Komad širokog i pravog parčeta stavljaju mi preko jednog i pokrivaju drugo rame na kojem opet prave nabor. Završnica svega je nehajno prebačen i bogato nabran šal koji neprestano klizi otkrivajući nagotu ruku i struka. Izgledam kao Induskinja. Nedostaje mi još mnogo toga; od tamne puti, crne, nauljane kose, jednobojne kratke majice koja otkriva pupak, pa do gracilnosti kojom samo one, ljupko, kadkad koketno i sa osmehom, umeju da nose tu svoju jedinstvenu odeću.
Podne je, sunce prži sa pobelelog neba. Prolazimo kroz Malu kapiju i približavamo se Velikoj. Iza tamnog osenčanog hodnika ukazuje se jedan od 120 kančipuramskih hramova. Od njegove lepote zastaje dah.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
