Tražeći u glavnom gradu Portugala vodič kroz tu spektakularnu metropolu, naletela sam na knjigu istoričara i filozofa Vitora Manuela Adriana „Skriveni Lisabon“ ili je ona natrčala na mene, ko bi ga znao. Ispostavilo se da je to bila prava stvar za pravu osobu, istraživača u duši. Jer, znam da priroda voli da se skriva i da je površnost u oku posmatrača. Gledaš, a jasno ti je da ne vidiš i mora neko čvrstom, iniciranom rukom ili knjigom, da te vodi lavirintima nepoznatog i razveje mrak. Ali, krenimo redom…
Kitnjastom art-deko pojavom privukla nas je bašta kafea „Nikola“ (Nicola) sa Trga Rosio (Praca do Rošio), gde ti ceo grad paradira ispred očiju dok uz prvu „produženu s mlekom“ ćaskaš raspuklim glasom sa još dremljivim kompanjonima. Kafa ko kafa, al’ je „Nikola“, zapravo, kao kakav izglancani vremeplov, parkiran na obodu širokog skvera, zadovoljan samim sobom.
Kultna kafana koju i „Lisabonska gazeta“ u svom izdanju iz 1787. pominje kao „literarni centar“, zatvorena je 1834, pa ponovo otvorena 1929. godine. Svojevrsni klub književnika čuven je po incidentu koji se zbio krajem 18. veka u prolazu koji je u ono vreme spajao bilijar salu sa kafanom. Policija je sistematski pratila uticajnog pesnika boema Manuela Mariju de Barbosu du Bokaža (1765-1805) zbog njegove ubitačne satire, masonskih poslova i progresivnih stavova. Jedno veče iznebuha ga je zaustavio policajac pitanjem:
„Ko si, odakle ideš, gde si se uputio?“
„Ja sam Bokaž, idem iz kafea ‘Nikola’, preseliću se na drugi svet ako opališ iz tog tvog pištolja“, izustio je pesnik ženskaroš, svetski putnik i avanturista i time dopisao još jednu nezaboravnu rečenicu u istoriju nacionalne književnosti.
Na ulazu u kafanu, sa leve strane, odmah preko puta šanka, visi ogromno ulje na platnu na kojem je opet čuveni slikar Fernando Santoš, takođe „inventar“ kod „Nikole“, ovekovečio trenutak prepada na svog prijatelja poetu.
Umetnički kružok iz „Nikole“ jedva je sastavljao kraj sa krajem, pa se već stolećima prepričava da ih je svesrdno pomagao jedan kelner koji je, navodno, platio i Bokaževu sahranu kad ga je, u četrdesetoj godini, odnela „francuska bolest“ (sifilis).
Napomena: Pošto kelneri u aktuelnom objektu nisu i kustosi, u tom svetu tajni prepušten si sam sebi. Zidovi ti se obraćaju sa mnogim originalnim platnima, pa se ti snađi. Nema zakasnele pameti odnosno popravnog tipa – proveriću propušteno u aparatu, mobilnom, snimao sam kao lud „svetu unutrašnjost“. Gospođo, fotografisanje je strogo zabranjeno, spočitao mi je prekorno šef sale kad sam počela strasno da „škljocam“ i pokazao na preteći znak sa crvenom krstačom preko kamere, zalepljen na mnogim vratima. Nešto sam ovekovečila, ali ne i glavnu sliku – atak na subverzivnog Bokaža. Pih. Dešava se i najveštijima da zataje.
U „Nikoli“ se o vikendima može slušati melanholični fado, ručavati, večeravati… sasvim izbliza posmatrati reka ljudi koja teče topla i zagonetna…
„Nikola? Jel to ona kafana gde se čeka na red za ulaz“, pitala me poznanica Vesna C.
„Ne znam, odgovorila sam, mi smo bili krajem novembra, početkom decembra, mesta koliko hoćeš, a okupirali su ga uglavnom prefinjeni lokalci najzad svoji na svome.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
