Greška

Rekao je, čini mi se, još i to da je učio neke škole i da mu je obrazovanje pomoglo da dođe do toga saznanja, pa je, mislim, tu pogrešio, jer za tako nešto škole ne trebaju, nego snaga karaktera i sistem vrednosti, ali svejedno: hvala bogu da imate nekoga na javnoj sceni ko je našao snage da učini tako nešto, i to usred kampanje. Tadić je to demonstrirao i u davna doduše vremena, kad se uspinjao, pa prihvatio odgovornost za Bodrum i čuvene mahinacije Demokratske stranke. Tad je konsternirao svoje okruženje, koje je mislilo da je potez samoubilački; profitirao je, međutim, on a ne partijski kalkulanti. Iskrenost se isplatila; iskreno priznanje greške dovelo je do toga da je sama greška radila protiv greške. Sad su šanse da on ima koristi od priznanja znatno smanjene, jer je opšta politička konstelacija drugačija, i lošija po njega, no to nipošto ne spušta vrednost samoga gesta. On unapređuje našu ionako tanku etičku kulturu. Evo, recimo, juče-prekjuče imamo aferu novinarke Televizije Vojvodine koju je direktor kaznio. Greška, njena ili njegova? Mislim, njena, jer je (žalim slučaj) radila protivno pravilima kuće. Ali, novinarka nije bila spremna da grešku prihvati, i još je umesto mehanizma sopstvene odbrane u kući odmah potegla prijatelje u novinarskim udruženjima (kao da je zemljotres od 10 Rihtera). Nepozvan (ili možda pozvan?) onda je stao da je brani Vučić, prostačkim napadom na „Pajtićevog i Čankovog direktora“, na ogromnu sreću tog istog direktora: bio je to najbolji dokaz da sa njenom pravdom nešto nije u redu!